Htjela sam da slavim znanje i um.
Ali vojnici nesreće na um su mi srušili krov.
Sad, evo, ležim ispod tona školskog betona
i ne pomaže mi doktorska diploma.
Nekome se, naprosto, ne dopada moj um.
Htjela sam da slavim ljubav
Da sviram harfu i recitujem stihove.
Ali zvukovi mržnje neprestano zuje
i guše moju muziku i ljubav.
Nekome se, naprosto, ne dopada moj glas.
Htjela sam da slavim ljepotu.
Da sakupljam najljepše parfeme
i na obraze stavljam ružičaste boje.
Ali zle sile su odsjekle sve puteve
i glađu brišu ljepotu sa mojih krvavih obraza.
Nekome se, naprostom ne dopada moja ljepota.
Lako je steći znanje – kad imaš gdje.
Lako je svirati i pjevati – kad imaš mir.
Lako je biti lijep – kad si okupan i sit.
Kad prođe sva ova mržnja
i ustanem ispod ruševina,
i operem ruke smežurane
od krvi mojih tek rođenih potomaka
i na lice stavim boje zrele lubenice –
napisaću najljepše ljubavne stihove
i pretvoriti ih u note.
Slušaću ih uz harfu i glasove mojih
novorođenih potomaka.
Uramiću još jednu diplomu
kojom se slavi hrabrost i um –
onih koji su vrištali moju bol
dok su drugi, ljuti na moje javno stradanje,
samo čekali kraj.
