Potpisom ću te, potpisom ćeš me

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Pravo pitanje je – zašto bilo ko na Zapadu obraća više pažnju na to?
Fotografija: Ivana Tutunović Karić
Fotografija: Ivana Tutunović Karić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Novo!
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Savršeno je nevažno šta stoji u dokumentu što su ga potpisali Selaković i Lavrov. Jer, nije bitan sam dokument, bitna je – nazovimo je tako – ceremonija potpisivanja. Kada se kaže da u dokumentu stoji raspored susreta predstavnika dve zemlje u naredne dve godine, te da taj raspored nije obavezujući – to je samo laganje istinom. Ponovimo, dokument ne čini bitnim njegov sadržaj, već to ko ga je, kada i gde potpisao. Samo potpisivanje bilo je zamišljeno kao prst u oko takozvanom Zapadu. I pošto je to jedan tako očigledan prst u oko, unapred se spremila i odstupnica – pobogu, što se jedite, pa nema ničega bitnog u dokumentu.

Kada iz Evrope i iz Sjedinjenih Država sada traže da im se kaže šta su to potpisali Selaković i Lavrov, promašuju metu. Jer, dobiće odgovor i s tim odgovorom neće znati šta da urade. Pitanje bi moralo da glasi – zašto jedan nebitan dokument potpisuju ministri spoljnih poslova Srbije i Rusije usred Njujorka, na margini sednice Ujedinjenih nacija? Kakvu su poruku poslali ostatku sveta, ili samo Zapadu, svejedno, Selaković i Lavrov tim srdačnim potpisivanjem? Tako bi trebalo da glasi pitanje, ali – ne glasi. Nego uporno – šta je u dokumentu? Baš ništa.

To je kao kad Putin kroz Dodika ili Lavrova priča o redovnim telefonskim dogovorima s Vučićem. O čemu bi to Vučić i Putin mogli redovno da razgovaraju? Šta je to tako važno što Putin mora redovno da saopštava Vučiću? Ili obrnuto. Baš ništa. Umesto da se pitamo o sadržaju tog stalnog zivkanja telefonom, u fokusu mora ostati samo insistiranje na tome da se njih dvojica redovno čuju. Prvo smo to saznali od Lavrova. Onda je to i Putin rekao. Da bi sada isto potvrdio i Dodik. Ali, o čemu se priča preko telefona, niko od njih trojice ni reč da kaže.

Samo se (sujetni) Vučić malo izlanuo: kao on dobro razume Putina i zato bolje procenjuje situaciju u Ukrajini i oko nje od svojih takozvanih kolega na Zapadu. Ispada da kada ga pozove, Putin se Vučiću ispoveda i objašnjava mu šta hoće da postigne i kako. Pa onda Vučić, kako sam kaže, bolje od drugih zna šta će dalje biti. To da on bilo šta bolje razume od bilo koga drugog – hrabra je izjava. Jer, taj isti Vučić je onomad pokunjeno priznao da mu je promakao istorijski značaj pada Berlinskog zida. U toj glavi, Vučićevoj, taj zid je pao tek negde oko 2008. A kako nam se pokazuje ove 2022, zapravo ni tada nije do kraja pao.

Ali, pustimo Vučića da telefonira s Putinom; ostavimo Selakovića da potpisuje beznačajne dokumente s Lavrovom. Pravo pitanje je – zašto bilo ko na Zapadu obraća više pažnju na to? Jer, cela ta predstava između Zapada koji tobože preti i Vučića koji tobože vrda sada već traje predugo da bismo poverovali da je bilo ko tu ozbiljan. Ambasador Sjedinjenih Država u Srbiji kao ljutito pita – šta su to potpisali Selaković i Lavrov; a onda, sasvim zgodno, sadržaj celog dokumenta odmah bude obelodanjen kako bismo svi videli da nisu potpisali ništa. I šta će sad da kaže ambasador?

Dobro, neka on misli o tome. Mi se možemo nakratko osvrnuti na nešto što je ambasador već rekao. Održani su odlični sastanci, kaže ambasador, između delegacija Srbije i Sjedinjenih Država u Njujorku. I onda, posle svih tih odličnih sastanaka, poentira ambasador – hladan tuš: Selaković i Lavrov nešto potpisuju. Kako to kod ambasadora sve stane u jednu rečenicu: i zadovoljstvo zbog jednih odličnih sastanaka i razočaranje zbog nekih drugih (loših) sastanaka? Ako bi se povlačile analogije, moglo bi ispasti da je i sadržaj tih tobože odličnih sastanaka ravan sadržaju potpisanog dokumenta – jedno veliko ništa.

Znamo to odavno, ovdašnja i spoljašnja i unutrašnja politika vuku se od jednog do drugog velikog ništa. Na to smo se navikli, uprkos dramama i tenzijama. Ni mnogo bolji glumci od Vučića ne bi uspeli da nas prevare da je tu reč o nečem ozbiljnijem. Ali, šta stoji s druge strane? Zašto se Zapad tobože zgraža nad Vučićevim ponašanjem, a u stvari ga podržava – e to je misterija, koju žitelji Srbije skupo plaćaju već čitavu deceniju. A kraj se ne vidi.

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.