Budi kao Ranka

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Ilustracija: Creativecommons
Ilustracija: Creativecommons
„Zamolila bih te da me više ne obaveštavaš o političkim akcijama i dešavanjima, nisam u mogućnosti da idem. Hvala.“
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Novo!
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Kako vlast građanima otima ulicu? Na jednom mestu, dekretom, okuplja pojedince koji, samo zato što rade u fabrici, obdaništu ili gradskoj čistoći u Svrljigu, Srbobranu ili Smederevskoj Palanci, moraju da se dopreme i postave u nekom gradu, na nekom trgu. Pojedinci su tela, jedinice mere, jedinice mase. Ne moraju ni da kliču, ni da hine podršku, tu su samo kao živa fasada moći vlasti. U masi se lica ne vide osim ako ih kamera ne zumira, što je retko: kamera je oko vlasti, relej praznih govora, relej jednog lica i bezličnih komada ljudskosti u pozadini.

Pozadina su anonimna tela: kao pojedince s imenom i prezimenom zna ih tek nekolicina onih koji su pristigli istim autobusom, zna ih vršilac dužnosti koji je sastavio spisak. Anonimna su i za prvog do sebe koji je došao drugim autobusom. Dobro je da se ne poznaju. Tehnika vlasti upravo i jeste u tome da se nikada ni ne upoznaju, da nemaju osećaj zajedništva, da nisu na svome, da ne dele ništa osim zaokruženog imena na nekom listu papira koji se podnosi lokalnom odboru Stranke.

Borci protiv otete ulice su oni koji založe svoje ime i prestanu da budu anonimni. Oni koji kažu: ne, neću sesti u autobus i ne, neću biti tek puki deo maltera koji farba tu fasadu. Ti se ljudi bore protiv organizovanog privida, protiv toga da i javni prostori, kao i institucije i vazduh, budu oteti od građana, protiv toga da se građani pretvore u komad pokretnog mesa čije ime postoji samo na internim spiskovima Stranke. Ranka Kašiković Davčik, pravna saradnica Gerontološkog centra iz Subotice, poslednja je za koju znamo da je odbila da sedne u autobus put Beograda, Inđije ili lokacije koja joj se doznači pred neki skup.

Kada dođe i do prenamene javnih površina, zasnovane na decenijskoj otimačini ljudskog dostojanstva, onda je odbijanje da popunjavaš površinu čin ravan građanskoj neposlušnosti. Građanska neposlušnost nije revolucija, niti su joj motivi i razmere revolucionarni. Ona je pre odgovor na postojeću nepravdu nego ka budućnosti usmeren potez, i nju najčešće izvode usamljeni pojedinci. Pa ipak, kako nam pokazuje svetao primer jedne krojačice iz Montgomerija, Roze Parks, ponekad građanska neposlušnost može dovesti do permanentne revolucije i višedecenijskog odbijanja nepravde, nekad i po cenu života.

Za Rozu Parks koja je odrastala u vreme kada su bela deca u Americi u školu išla školskim autobusima, a crna pešice, autobus je bio jedan od prvih oblika svesti da beli i crni svetovi nisu isti. Ta svest, normalizovana, uobičajena, ozakonjena, vodila je tome da su svi putnici u javnom prevozu znali kako se sedi, kada se ustaje, kada se izlazi iz autobusa, ko ima pravo na vožnju, a ko će uvek morati da hoda, po žezi ili snegu, dok autobusi mimo tebe prolaze.

Parks je imala 42 godine kada je 1955. odlučila da prestane da igra po pravilima. Sve što je učinila – tako nevažan i maleni gest pod kapom nebeskom – bilo je da odbije da ustane s mesta na kojem je u autobusu već sedela, i pod pretnjom da će biti prijavljena policiji. „I don’t think I should stand up“ (Ne mislim da treba da ustanem) – prost iskaz jedne žene u kojoj se taložio bes usled nepravde i poniženja, normalizovanog do te mere da se jednom delu ljudi odricala sama ljudskost – pokrenula je istoriju crnačkog dostojanstva.

Dostojanstvo uvek nađe način da se probudi, čak i onda kada se sistematski zatire, čak i kada se ljudima poigrava kao brojevima, kada se zloupotrebljavaju oni koji od tih „brojeva“ na spiskovima zavise, njihova deca, partneri, njihovi stari. Vlast bi sve da nas pretvori u puka tela u masi, upravljajući životima iz daljine, igrajući na kartu da je prazan stomak veći neprijatelj života od gaženog dostojanstva. Ranka je založila svoje ime, znanje, trud i rad, slobodu u svom gradu, sopstvenu i bezbednost svojih bližnjih, rekavši: „Zamolila bih te da me više ne obaveštavaš o političkim akcijama i dešavanjima, nisam u mogućnosti da idem. Hvala.“

SANDžaklija preporučuje

Šta naši urednici čitaju, gledaju i slušaju svake hefte. Prijavite se za Heftični Bilten i nikad više ne propustite velike priče.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.