Svet gori

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Foto: Predrag Trokicić
Deponija u plamenu, rudnici i termoelektrane s prljavom tehnologijom, nove male i velike hidroelektrane, Rio Tinto… Na šta nam to liči? Na svet u malom?
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Svet gori. Doslovno. Posle Kanade i Sjedinjenih Država, zapalio se Mediteran. Veliki požari u Grčkoj i Turskoj. Dobro, i na deponiji u Beogradu, ali to nije isto. Grčka i Turska plaćaju danak za klimatske promene, to jest za globalni uticaj ljudi na sopstvenu životnu sredinu. Mi plaćamo danak za nesposobnost glupog i gramzivog režima. Mada, na drugi pogled – isto je. I klimatske promene posledica su gluposti i gramzivosti čovečanstva. S tim što će se svet sada već vrlo teško izvući iz krize u koju srlja. Dok se mi lako možemo rešiti štetočina na vlasti. Ili je i to sada već postalo jednako teško?

Svet gori i metaforički. Od juče se medijima širom sveta poput požara širi novi izveštaj Međudržavnog panela za klimatske promene (IPCC). IPCC postoji od 1988. Osnovale su ga Ujedinjene nacije sa svrhom da odmerava opasnosti od klimatskih promena. Opasnost je procenjena – granica je prekoračena. Nadalje više nema povratka na staro. Staro ovde upućuje na klimu pre par vekova, dakle pre industrijske revolucije. Što pre treba da naučimo da živimo sa katastrofama – poplavama, sušama, požarima… – jer je to naše novo životno okruženje.

Kako o tome jednostavno i ubedljivo govore Pablo Servigne i Raphaël Stevens u svojoj kratkoj knjizi iz 2015. – a zapravo pre udžbeniku o tome kako je planeta uništena i šta se u vezi s tim može uraditi da bi ljudi na njoj ipak opstali – „Kako se sve može urušiti. Mali priručnik iz kolapsologije za sadašnje generacije“ još u 19. veku formira se svest da progres sa sobom nosi i barem jednu neželjenu posledicu – uništavanje sredine. S vremenom, gomilali su se dokazi da je neophodno da se nešto u vezi sa tim učini. Paralelno, jačali su mehanizmi poricanja. U toj borbi za prevagu između dve grupe argumenata, potonji su bili ubedljiviji.

To se jednostavno može reći i ovako: korumpirani udobnošću koju je sa sobom nosio progres, ljudi su odbijali da priznaju da će ih udobnost koštati opstanka na planeti. Već od sredine 20. veka stižu ubedljive projekcije da se klima nepovratno menja na gore i da će posledice biti pogubne. Sedamdesete su bile poslednje razdoblje kada je u vezi s tim nešto moglo ozbiljnije da se uradi i tok stvari preokrene. Nije se desilo. Kada se 1988. na inicijativu UN-a osniva IPCC stvari su već otišle dođavola. Ali ni tada to ne ostavlja jak utisak na ondašnje vlade. Poricanje i dalje dominira.

Servigne i Stevens pokazuju da su sve projekcije bliske klimatske budućnosti od sredine 20. veka naovamo bile u velikoj meri precizne, to jest neočekivano precizne za nauku koja bi da se bavi predviđanjima. Tamo gde su naučnici-proroci pak promašivali, stvarnost se pokazala još gorom od njihovih spekulacija. Tako stižemo u 2021. I do najnovijeg izveštaja IPCC-a. Barem dve stvari je važno reći u vezi s tim izveštajem. Iako se on senzacionalistički predstavlja kao najstrašniji do sada, u njemu nema ničega čega nije bilo i u prethodnim podjednako strašnim izveštajima. Ipak, čini se da je svet prvi put spreman da izveštaj prihvati i učini nešto u vezi s njim.

Stvar nije samo u tome da je bilo potrebno vreme da se prihvate porazni podaci, prisutni u javnosti već barem pola veka. Mi više ne živimo u vremenu loših predviđanja. Stigli smo u vreme kada se ta predviđanja obistinjuju. Mi smo, recimo to tako, prva generacija ljudi na planeti koja svojim očima gleda ono što se do pre par decenija zlurado predstavljalo kao zloguko lažno proročanstvo o kraju sveta. I odmah treba reći, a to stoji i u izveštaju IPCC-a, ovo što gledamo nije ništa u odnosu na ono što nam stiže, čak i ako odmah preduzmemo sve mere da se najgore spreči. Drugim rečima, ne radi se o kraju sveta, nego o realizovanoj noćnoj mori koja ipak ne mora da ima katastrofalan kraj. Apokalipsa je ipak još daleko.

Da bismo stekli sliku kako bi mogla da izgleda bliska budućnost, bacimo pogled na nekoliko mogućih scenarija – više stotina miliona ljudi postaju izbeglice jer moraju da napuste mesta u kojima žive zbog podizanja nivoa mora; druge stotine miliona takođe kreću na put jer u njihovim krajevima zbog suša više nema hrane; konačno, stotine miliona ostaju bez hrane zbog povećane kiselosti vode u morima i okeanima. Eto očas posla milijarde ljudi koji tumaraju svetom u potrazi za elementarnim uslovima za život. Kako ostalih nekoliko milijardi gleda na to? A kako na to gledaju njihove vlade? Slika sveta iz naučnofantastičnih distopija uskoro bi mogla da se vidi kao surova realnost. To stoji u izveštaju IPCC-a.

Ali, pustimo svet i IPCC da brinu svoje brige, jer – kakve to veze ima s nama? Ili ipak ima? Lako je povući barem jednu analogiju: ono kroz šta svet prolazi u proteklih pola veka, to smo mi prošli u protekloj deceniji. Na naše oči ruši se naše parče zemlje, a mi ništa ne preduzimamo. I lepo nam se kaže, a i sami vidimo kako će se tragično to završiti, i opet – ništa. U tom smislu, ne ponašamo se mimo sveta, jednako smo autodestruktivni kao i čovečanstvo. Ali, što bi rekli ljudi, manimo se politike i političarenja. Dakle, kakve zaista veze ima sa nama najnoviji izveštaj IPCC-a?

Deponija u plamenu, rudnici i termoelektrane s prljavom tehnologijom, nove male i velike hidroelektrane, Rio Tinto… Na šta nam to liči? Na svet u malom? Na svet iz najnovijeg izveštaja IPCC-a. Novoradikalskom režimu s Vučićem na čelu često se s pravom lepi etiketa zatucanih nacionalista koji kao da su netom izašli iz 19. veka. Ali nije samo njihov tobože državotvorni nacionalizam devetnaestovekovni. Takva je i njihova vizija ekonomije. Oni žive i realizuju devetnaestovekovnu bajku o industrijskom progresu. Da ta bajka ima tragičan kraj upravo gledamo širom sveta.

Ali, novoradikali odbijaju da se probude i otvore oči. Naslepo mlate i ruše sve oko sebe (kao i kada sanjaju svoje nacionalističke košmare). Što ne čudi. Na njihovom čelu nalazi se osoba koja je odavno priznala da nema dara da čita i razume globalnu situaciju i glavne tokove. Kako u drugome, tako i u ekonomskim vizijama bolje budućnosti. Da li pak nas to obavezuje da i mi čvrsto zatvorimo oči i poslušno stupamo za slepim vođom? I da li će nas iz pritupog sna o progresu (u domaćoj verziji: naprednjaštvu) buditi katastrofe poput onih koje sada tresu čitav svet?

Čitajte više