Kako raste pamet

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Petnica 2012, foto: Ivan Šepić
Neki od nas su tek ovih dana saznali da je, zajedno sa znanjem, u Petnici godinama raslo i neznanje. Neznanje o zlostavljanju, neznanje o prisiljavanju, neznanje o ucenjivanju.
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Možda je najbolja parafraza stare sokratovske misli o tome da što više znamo sve smo svesniji sopstvenog neznanja – ona Ajnštajnova: što je širi krug znanja, to je veći opseg tame koja ga okružuje.

U Petnici, kao što je dobro poznato, raste znanje. Petnica je iznedrila neke od najpriznatijih i najuglednijih naučnica i naučnika iz Srbije – iako mnoge i mnogi od njih nisu više u njoj. Iznedrila je i mene, polaznicu, pa mlađu saradnicu, pa rukovoditeljku seminara socio-kulturne antropologije, zaključno sa 2007. i kraćim periodom 2009-10. U Petnici sam stekla naučno samopouzdanje i metodološke osnove kojima se vodim i danas, više od 20 godina nakon što sam prvi put došla u Stanicu, i više od 10 godina nakon što sam otišla iz Srbije.

Neki od nas su tek ovih dana saznali da je, zajedno sa znanjem, u Petnici godinama raslo i neznanje. Neznanje o zlostavljanju, neznanje o prisiljavanju, neznanje o ucenjivanju. Sa mnogim nekadašnjim koleginicama i kolegama delim tugu i razočarenje, ali i zahvalnost uz punu podršku devojkama koje su skupile hrabrost da se sa preživljenom traumom ponovo suočavaju i o njoj govore. Mora im se bez pogovora verovati, isto kao što se mora bez pogovora verovati svakoj žrtvi seksualnog ili bilo kog drugog zlostavljanja.

Ono gde se moje mišljenje možda izdvaja od drugih jeste to što, kao neko ko se bavi proučavanjem politika znanja, verujem da je neznanje, jednako kao i znanje, nešto na čemu se radi. Ono se ne dešava samo od sebe. Neznanje se omogućava sleganjem ramenima, zatvaranjem očiju ili pogledom na drugu stranu. Neznanje se omogućava odrastanjem u toksičnoj kulturi, gde se neke vrste nasilja prihvataju kao „normalne“ ili sastavni deo života. Neznanje se omogućava pristajanjem na učešće u toj kulturi, bilo zato što se nema izbora ili zato što je cena prihvatljiva.

U ovom smislu, isto kao što je postignuće napisati rad za Petničke sveske, postignuće je i ne primetiti da se neke polaznice sa prelamanja tih radova vraćaju isprepadanije nego što je očekivano (šta je, uostalom, očekivano?). Isto kao što je postignuće organizovati mesto gde iz godine u godinu srednjoškolci i srednjoškolke mogu da razgovaraju, uče od, i sarađuju sa, vrhunskim naučnicama i naučnicima u oblasti, postignuće je i ne zapitati se – ijednom – da li takav blizak kontakt otvara mogućnost zloupotrebe. Konačno, kao što je postignuće učestvovati u često muškošovinističkom svetu nauke na jednakoj – ili višoj – nozi sa muškarcima, postignuće je ne zapitati se da li sopstvenim učešćem legitimizujemo vrste odnosa koji mogu da se pretvore u zlostavljanje.

U tom smislu, svako od nas ko je ikada bio u poziciji moći u Petnici snosi deo odgovornosti. Ovo, naravno, ne relativizuje niti trivijalizuje hijerarhiju odgovornosti koja uključuje sve one koji su za ovo znali i tome nisu stali na put. Ali, za nas koji smo u udobnoj poziciji da ovo gledamo sa strane – poziciji u kojoj, da podsetim, osobe koje prežive nasilje nikada neće biti – vuče dodatnu odgovornost: da vrlo dobro razmotrimo šta su vrste nepravde, nejednakosti i nasilja pred kojima danas zatvaramo oči.

Čitajte više