Smrt uživo

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Foto: Predrag Trokicić
Dobili smo zajedno tragediju i sliku o tome kako bi smrt u stvari trebalo da izgleda ili kako zamišljamo da bi trebalo da izgleda.
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

A onda i uskrsnuće. Tako se ispostavilo u nedelju: u subotu uveče na stadionu u Kopenhagenu, kaže lekar, fudbaler Christian Eriksen na kratko je umro. Mi smo njegovu smrt gledali u direktnom prenosu: Erikson je potrčao ka aut liniji da prihvati ubačenu loptu i srušio se. Okružili su ga saigrači iz danske reprezentacije i poneki fudbaler iz reprezentacije Finske, mahom su se svi uhvatili za glavu, onda su utrčali lekari i krenulo je spasavanje.

Da li je prenos prekinut? Nije. Da li je reditelj snimateljima naložio da kamere okrenu ka nebu? Nije. Više razuma i ljudskosti od reditelja pokazali su reprezentativci Danske i poneki redar na utakmici. Oni su oko u tim trenucima beživotnog tela na travi napravili živi zid i zaklonili od pogleda publike i kamera pokušaje (na sreću, uspešne) lekara da Eriksena vrate u život. Pošto u kadar nije mogao da uhvati Eriksena, reditelj je kamerama krenuo po licima igrača i gledalaca na tribinama.

Bila su to uglavnom uplakana lica. Portreti tuge, reklo bi se. Domaći komentator pokušavao je nešto da kaže, ali nije pronalazio reči. Zaista, kako se prenosi smrt? I komentator se na kraju pokazao pametnijim od reditelja, naprosto je priznao da ne zna šta da kaže i da se nije za to spremao. Pre nego što je prenos konačno prekinut, videli smo još i uplakanu Eriksenovu suprugu kako utrčava na teren i onda zastore iza kojih je Eriksen iznesen sa terena.

Bio je to rijaliti tamo gde ga nismo očekivali. Zatekao nas je. Ostali smo prikovani za ekrane. Možemo se naknadno pravdati da smo hteli da vidimo šta je sa Eriksenom i da li će se izvući. Ali, moguće je da nas je više fascinirala smrt sama po sebi – jesmo li je zaista videli u tom jednom trenutku? Da jesmo, da li bi to bio prvi put? Čitalac polako dolazi sebi: mnogo puta je video snimke smrti. U oružanim sukobima, eksplozijama, zemljotresima, poplavama, policijskim intervencijama. Jeste, gledao je i 11. septembar.

Ali, sve su to uglavnom bile masovne smrti nepoznatih ljudi. Video je i neke egzekucije omraženih političara. Bilo je to simbolično deljenje pravde. Christian Eriksen je nešto drugo. On u isto vreme i jeste i nije kao mi. Kao fudbaler, on je neka vrsta medijskog božanskog bića. Kao osoba sa imenom i prezimenom on je poput nas – kao mi, očigledno, može da se razboli i umre. Koga smo zamišljali iza tela drugih igrača ili iza zastora oko nosila? Na šta smo mislili?

Ako bi nam se dogodilo nešto slično, da li bi i nama lekari pritrčali tako hitro da nas spasu? Da li bi u trenutku dok padamo nastao muk? Da li bi svet stao i čekao da vidi da li ćemo se izvući? Ko bi sve pustio suzu? U trenutku dok je jedan igrač ležao na travi a lekari se borili za njegov život, reditelj je odlučio da nam prikaže bajku o dostojanstvenoj smrti. Jednom davno, sličnu bajku sklopio je i Mark Twain, dovevši svog neodoljivog mladog junaka Toma Sawyera na njegovu, Sawyerovu, sahranu.

Rediteljeva priča o Eriksenu trajala je desetak minuta. Dobili smo zajedno tragediju i sliku o tome kako bi smrt u stvari trebalo da izgleda ili kako zamišljamo da bi trebalo da izgleda. Dakle, upravo onako kako ju je opevao W.H. Auden – Zaustavite satove… a nezaboravno odrecitovao John Hannah u klasiku „Četiri venčanja i sahrana“. Seli smo da gledamo fudbal a dobili, nenadano, iluziju da se može umreti dostojanstveno. Da ponovimo, iluzija je trajala desetak minuta.

A onda, sat kasnije, UEFA je naložila da život – to jest show – mora dalje. Igrači Danske i Finske istrčali su ponovo na teren da nadoknade četiri minuta iz prvog poluvremena i odigraju drugo poluvreme. Pao je i gol. Navijači i fudbaleri Finske su se grlili i radovali. Danska nije iskoristila penal, na žalost opet i fudbalera i navijača – Danske, razume se. Uskrsli Eriksen je pak iz bolnice poslao poruku da ohrabri saigrače pred nastavak utakmice. I to bi otprilike bilo sve – 10 minuta za smrt i razmišljanje o njoj.

Čitajte više