Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku
Talas nasilja koji je zahvatio Izrael početkom maja podsetio je mnoge Izraelce na događaje od pre 20 godina. U julu 2000. vođeni su izraelsko-palestinski pregovori u Kemp Dejvidu. Izgledalo je da je mir na dohvat ruke. Setimo se fotografije na kojoj se premijer Barak i predsednik Arafat prijateljski gurkaju oko ulaznih vrata dok ih predsednik Klinton čeka da nastave razgovore. Pa zatim večere u domu Nave i Ehuda Barak. Bili su to dani puni nade. Izraelci su odlazili iza Zelene linije u palestinske gradove i obavljali nedeljne kupovine, toliko se verovalo u ovaj mirovni proces.
Ali oni su završeni neuspehom. Septembra 2000. Ariel Šaron, tadašnji lider opozicionog Likuda, zatražio je da poseti Har HaBajit u Jerusalimu pod izgovorom da želi da obezbedi nesmetan pristup Jevrejima, koji je navodno ugrožen na pregovorima u Kemp Dejvidu gde laburistička vlada zanemaruje poseban status Jerusalima. Vladajuća laburistička stranka Avoda upala je u zamku optužbe da nije dovoljno patriotska i dopustila Šaronu posetu. Ona je isprovocirala palestinske stanovnike Jerusalima, počeli su protesti arapskih građana i sukobi sa policijom. U oktobru je došlo do nemira i nasilja na ulicama severnih gradova. Poginulo je 12 arapskih građana i jedan Palestinac. Napravljena je državna komisija sa zadatkom da ispita sled događaja i izda preporuke. Ona je objavila izveštaj u kojem je ustanovljena preterana upotreba sile od strane policije. Međutim, preporuke izveštaja nisu bile obavezujuće, niko nije bio kažnjen ni smenjen, a arapski građani su ostali nezadovoljni.
Pitanje je šta će se sada dogoditi. Da li će vinovnici majskih izgreda biti sankcionisani? Da li će se sve svesti na osudu Arapa koji napadaju Jevreje? Da li će se nastaviti preterana upotreba sile nad arapskim građanima i popustljiv stav prema jevrejskim naseljenicima? Za sada je podignuto 116 optužnica, ali uglavnom protiv arapskih građana koji se većinom terete za napade na službena lica. U medijima se ponegde čuju retki glasovi koji govore o greškama napravljenim 2000. godine, kada je pravda izostala. Zahteva se da se one ne ponove i da svi nasilnici odgovaraju, bez obzira na nacionalnu pripadnost.
Nasilje više nije prisutno samo na palestinskim teritorijama ili u arapskim naseljima koja su preplavljena nelegalnim oružjem i gde godinama vladaju organizovane kriminalne grupe. Na brojne zahteve arapske zajednice da se policija uključi u rešavanje problema nasilja unutar arapskih zajednica, država nije reagovala. Ono se sada prelilo na ulice izraelskih gradova. Osim u Jerusalimu, uličnog nasilja ima i u gradovima kao što su Lod, Ramle, Ako i Jafo. Ovi gradovi se smatraju mešovitima, iako se radi o naseljima u kojima živi oko 90 posto jedne populacije i manje od 10 posto druge. Prave koegzistencije nema nigde u Izraelu. Ljudi u nekim naseljima žive jedni pored drugih, ali retko. U Tel Avivu ima manje od 10 posto Arapa.
Ljudi ne veruju da će ih država zaštititi. Samo ove nedelje broj zahteva za oružje u ličnom posedu je porastao 7 puta. Atmosferi nesigurnosti doprinose i neki ministri kao što je ministar pravde Amir Ohana koji se zalaže za formiranje privatnih straža koje bi obilazile naselja i održavale red.
Kako će se sve ovo odraziti na formiranje tzv. vlade promene za koju je Jair Lapid dobio mandat od predsednika Rivlina?
Sudeći po reagovanju političkih prvaka, malo je verovatno da se takva vlada formira i da je podrže arapske partije bez kojih on nema 61 mandat u Knesetu. Ova vlada bi morala da uključi Beneta, Saara i ostale sa desnice koji ne priznaju palestinske žrtve. Većina političara se izjašnjava samo o raketiranju od strane Hamasa i osuđuje napade na jevrejske građane od strane arapskih izgrednika.
Za ovu grupu političara najveći problem je to što narativ njihove strane nije nametnut međunarodnoj zajednici. Izrael lako postiže vojne ciljeve, ali Hamasova propaganda je navodno bolja i sofisticiranija i on je uspeo da internacionalizuje i poveže problem Jerusalima, nemire u izraelskim gradovima i situaciju u Gazi.
Jair Lapid je oprezan političar, koji balansira i pokušava da smiri svoje birače, ali istovremeno sebe vidi kao alternativu sadašnjem premijeru. Ne treba zaboraviti da su on i Beni Ganc imali priliku da formiraju vladu koja je mogla da smeni Netanijahua još na izborima prošle godine, ali im je tada bilo neprihvatljivo da uđu u koaliciju sa arapskim partijama, tzv. Zajedničkom listom, koja je tada imala 13 mandata. Trebalo je da se raspišu novi izbori, da Netanijahu prvi ponudi Mansur Abasu i njegovoj Raam partiji saradnju da bi i opoziciji arapske partije postale prihvatljivi koalicioni partner.
Rok za formiranje vlade ističe početkom juna. Vojne operacije tu svakako ne pomažu i mandataru Lapidu ponestaje vremena. Malo je verovatno da arapska Zajednička lista podrži vladu u kojoj će se Lapid i Benet rotirati kao premijeri. Posebno ako Benet bude prvi na mestu predsednika vlade.
Rat u Gazi je smanjio šansu za formiranje vlade promene i vratio na sto opciju desničarske vlade. Ako Lapid ne uspe, verovatno će premijer biti biran samostalnim izjašnjavanjem poslanika u Knesetu.
Tu se otvara opcija da Becalel Smotrič, predsednik ultradesničarske stranke Religiozni cionizam, pokuša da sa Gidonom Saarom i Benetom ponovo stupi u desničarsku vladu sa Netanijahuom. Smotrič se trenutno trudi da vrati Saara u pregovore i nagađa se kome bi Netanijahu ponudio prvi premijerski mandat.
Netanijahuovo vojno savezništvo sa Beni Gancom se u medijima navodi kao mogući osnov za novu vladu. Gancov rejting je u porastu. Mesto ministra odbrane i ratna situacija mu odgovaraju. Ganc i Netanijahu su se zajedno protivili američkom pritisku da se operacija u Gazi privede kraju, jer smatraju da vojska može da iskoristi ovu priliku da postigne još vojnih pobeda. Tu su i pritisci roditelja vojnika koji su u Hamasovom zarobljeništvu. Oni traže nastavak vojnih akcija sve dok se njihova deca ne vrate kući.
U Izraelu se sa nepoverenjem gleda na promene u američkoj politici prema Izraelu. One se tumače time što se u Ameriku vratio diskurs ljudskih prava, pa se dešavanja u Gazi povezuju sa problemima Afroamerikanaca u američkim gradovima. U Americi se čuju i predlozi da se prekine sa pružanjem vojne pomoći Izraelu, što je novina u odnosima između dve zemlje.
U petak 21. maja u osam sati je nastupio prekid vatrenih dejstava. Kao rezultat vojnih operacija veći deo Gaze je ostao bez struje i vode, a novinari izveštavaju da je nemoguće probiti se kroz ruševine do bolnice Šifa. Desetine ljudi je ubijeno, stotine ranjeno.
Počeće pregovori sa Hamasom. Katarski novac koji poslednjih godina stiže u Gazu uz saglasnost sadašnje izraelske vlade i premijera Netanijahua nastaviće da dolazi. Novcem će i dalje raspolagati Hamas i obnoviti svoju infrastrukturu. Kada je sledeći rat?
Sadašnji događaji su pokazali dve stvari: prva je da takozvani centar i desnica ne mogu rešiti izraelsko-palestinski sukob, da njihovi predlozi o konačnim vojnim operacijama i ignorisanje problema Palestinaca ne dovode do mirovnog rešenja, a druga je da levice praktično nema u Izraelu. Ono što se smatra partijama levice je nemušto reagovalo na razaranja u Gazi. Njihovi predstavnici se nisu usuđivali ni da pozovu na prekid vatre pre američke reakcije. Jedino predstavnici arapske Zajedničke liste dosledno zastupaju ideju jednakih prava za sve građane Izraela i zahtevaju da se okupacija okonča. Ali njihova snaga se trenutno meri sa svega 6 mandata.
