Kakvo proterivanje Hrvata?

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Foto: Peščanik
Pre manje od nedelju dana se obeležavao Uskrs po Julijanskom kalendaru. Grupa muškaraca marširala je kroz Borovo Selo pevajući „Oj, Hrvatska, mati, Srbe ćemo klati“.
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Kakvo proterivanje hrvatskog stanovništva? U Vojvodini? Nema šanse.

Šestog maja ove godine navršava se 29 godina od govora Vojislava Šešelja, predsednika Srpske radikalne stranke u Hrtkovcima. Skoro tri decenije od posipanja benzina po plamenu koji je već lizao zidove kuća naših komšija. Rezultat onoga što je u tom trenutku Srpska radikalna stranka izvršavala, a zvanična Srbija prećutno podržavala je jedna (unapred odslužena) presuda Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju u trajanju od 10 godina, Srem bez Hrvata i gotovo niko koga je briga za to.

Ovaj deo naše zajedničke mračne istorije ostaće zameten kao i mnogi drugi delovi sa kojima nismo znali kako (a iskreno često nismo ni hteli) da se pozabavimo. Zašto? Zato što nas je stid. Stid nas je sopstvenog nečinjenja. Sramimo se kada se setimo da su komšiji pretili ubistvom dece ukoliko ne ode, sramimo se kašikara u dvorištima pored naših. Neprijatno je što smo znali, a nismo ništa uradili. Teško nam je da slušamo o tome čak i jedan dan u godini.

„Braćo Srbi i sestre Srpkinje, ako je Tuđman proterao više od dvesta hiljada Srba, jedan deo će se vratiti na područje Srpske Krajine, ali jedan deo ne može tamo da se smesti. Mi tim Srbima moramo dati krov nad glavom i gladna usta moramo nahraniti. Mi nemamo novca da podižemo nove kuće i stambene zgrade. Mi nemamo mogućnosti da otvaramo nova radna mesta za njih. E, lepo kad nemamo mogućnosti, onda treba svakoj izbegloj srpskoj porodici da damo adresu jedne hrvatske porodice. Daće milicija, milicija će raditi onako kako vlast odluči, a mi ćemo uskoro biti vlast. Lepo, sve izbegle srpske porodice će doći na srpska vrata i zatečenim Hrvatima dati svoje adrese u Zagrebu i drugim hrvatskim mestima. Hoće, hoće. Biće dovoljno autobusa, izvešćemo ih na granicu srpske zemlje, odatle peške neka produže ako sami ne odu.“

Vojislav Šešelj je ovo izrekao dok je bio u Hrtkovcima – selu koje je na kratko posle njegove posete promenilo ime u Srbislavci i tako se zvalo nekoliko nedelja. U ostalim sremskim mestima su bili šešeljevci, arkanovci i policija koja za prisustvo ovih paravojnih formacija nije mnogo marila. Polako su se praznile kuće u Kukujevcima, Nikincima, Moroviću, Sotu, Višnjićevu, Slankamenu, Rumi, Beški, Petrovaradinu, Jameni. O nestanku braće Abjanović se ne govori. Nestali su 1991. godine i nikada nisu pronađeni. Bili su naše komšije. O tome da su tela Franje, Ane i Joze Matijevića ekshumirana 1998. iz masovne grobnice u selu Mohovo, oko 35 kilometara od njihove kuće, takođe ne znamo ništa. Bili su naše komšije. O na smrt izbodenoj Mariji Purić, skoro da nikada nismo čuli baš ništa. Bila je naša komšinica.

Na ulazu u Hrtkovce je nakon poplava koje su zadesile region 2014. godine podignut krst sa raspećem visine tri metra. Na postamentu piše da ga postavlja „verni narod parohije Srbislavačke u Hrtkovcima“.

Političke elite koje su inspirisale pomenute događaje se nikada nisu promenile, naprotiv i dalje su tu i svesne su da je istinu i sećanje sve lakše pobediti. U decenijama iza nas odnos prema sećanju na proterivanje Hrvata iz Vojvodine se menjao, kao u ostalom i odnos prema sećanju na mnoge druge događaje prema kojima bi valjalo izgraditi jasan stav i prihvatiti odgovornost za njih. Od poricanja, preko relativizovanja na romantizovanoj teoriji o razmeni kuća (ponuđenoj od strane Vojislava Šešelja), do ignorisanja svačije sem sopstvene žrtve.

Iako je upotreba ratnih rana omiljeni teren mnogih političara u regionu, Srpska napredna stranka je u poslednjoj deceniji otišla korak dalje ozbiljno neprimereno estradizujući državna obeležavanja stradanja Srba u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Sa druge strane, odgovornost Republike Srbije za zločine počinjene na teritorijama ovih država i sopstvenoj teritoriji nikada nije tema. Vlast rođena iz same Srpske radikalne stranke svesna je i ozbiljne koristi od Vojislava Šešelja u javnom prostoru, pa je moguće slušati ga gotovo na svakom TV kanalu i na sve teme. Možda čak i češće nego kada je za svoj performans kao pozornicu imao salu Skupštine Republike Srbije.

Ukoliko danas pratite program Radio televizije Vojvodine, o Srebrenici ćete znati da je tamo pokušan atentat na Aleksandra Vučića, o masovnoj grobnici otkrivenoj nedavno u Raškoj da se ne zna koje su nacionalnosti  žrtve pronađene u njoj, a da je proterivanje Hrvata bila jedna spontana razmena kuća sa nekim drugim ljudima. O kulturi i informisanju građana i građanki Srbije trenutno se brine Maja Gojković, jedna od recenzenata knjige Vojislava Šešelja „Đavolov šegrt – zločinački rimski papa Jovan Pavle Drugi“, u kojoj je citiran i gorepomenuti govor iz Hrtkovaca. Krug je zatvoren.

Pre manje od nedelju dana se obeležavao Uskrs po Julijanskom kalendaru. Grupa muškaraca marširala je kroz Borovo Selo pevajući „Oj, Hrvatska, mati, Srbe ćemo klati“.

Kao što bi za društva u regionu bilo lekovito da se suoče sa ratnom prošlošću, možda bi za nas, aktiviste i aktivistkinje za ljudska prava bilo lekovito da se suočimo sa „konstantnom sadašnjošću“ u kojoj odluke donose oni koji su nekad pozivali na zločin. Da se suočimo sa njihovom pobedničkom matricom u kojoj su žrtve najmanje važne i koja se nada protoku vremena kao najdragocenijem adutu koji ima, a onda da joj se pokušamo suprotstaviti činjenicama i stalnim podsećanjem. U istoriji su se ipak desili važni trenuci u kojima su žrtve dobijale neku vrstu satisfakcije, čak i decenijama nakon zločina. To ne smemo zaboraviti, kao ni prestati verovati da je to moguće i u državama nastalim raspadom Jugoslavije.

Čitajte više