Da li je nacionalizam ljubav prema naciji

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Nacionalna sujeta rađa čedo svoje nezasite neutoljivosti i uvređenosti ― agresivni šovinizam.
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Bratstvo i jedinstvo naroda bivše SFRJ jeste bilo silom nametnuto i silom održavano. Tokom devedesetih godina, došlo je vreme da narodi SFRJ svoje bratstvo i jedinstvo sami izaberu ili odbace, kroz svoje reakcije na iskušenje međunacionalnih sukoba. Nacionalna sujeta, ugušivana i ponižavana u vreme komunizma, padom komunizma ponovo doživljava svoj vaskrs. Ponovo vaskrsli nacionalni mitovi, u svojoj pozadini nemaju argumente istorijskih činjenica i zdravog razuma, već jedino argumente velike potrebe ljudske sujete za svojim zadovoljenjem. Pothranjujući nacionalnu uobraženost, oni donose i tragičan plod raspaljene sujete u narodu ― sujetnu preosetljivost, uvređenost i mržnju. Nacionalna sujeta rađa čedo svoje nezasite neutoljivosti i uvređenosti ― agresivni šovinizam. Kako nacionalna prava nisu stvarni cilj, već samo sredstvo zadovoljenja ljudske sujete, ona će se i sama radije ugroziti, nego da se ostvare pod ponižavajućim političkim uslovima. Između poniznosti prema ponuđenim političkim kompromisima i poniženja ratom koji je unapred bio osuđen na propast, naš čovek je izabrao ne da bude ponizan, već da bude ponižen. Narod koji je mnogo iskrenije vikao “bolje rat nego pakt”, i “bolje grob nego rob” nego što se molio “Oče naš…” dobio je odgovor na svoje traženje.

Istorijski i transistorijski imperativ

“Mirno, objektivno i savesno ispitivanje karakterologije srpskog naroda, odavno nam se postavilo kao imperativ, zapoved i božanska i ljudska, i istorijska i transistorijska, koju uporno, još od 1918. godine ne želimo da čujemo, i pored izvanrednih tema ponuđenih za razgovor od strane velikog Jovana Cvijića i njegovog dostojnog učenika Vladimira Dvornikovića. Poslednja tragična zbivanja sa srpskim narodom, nisu li još jedna i možda poslednja opomena, šansa i izazov da na stoletna pitanja o karakteru srpskog naroda progovorimo otvorenu reč, kao konzilijum lekara nad bolesnikom, jer će od postavljene dijagnoze zavisiti i lečenje. (…) Ne treba se bojati iznošenja istine! Dugogodišnja laž duboko je iskvarila ovaj narod zadržavajući ga na stupnju deteta koje to više nije. Istina uvek čisti i pomaže sazrevanju i pojedinca i naroda. Moramo biti spremni da saslušamo istinu o sebi, a posle toga – ne svetiti se, niti dozvoliti u sebi mesta anarhičnoj obesti. Samo u tome slučaju istina će delovati katarzično!” (Beseda prof. dr Vladete Jerotića “O tragičnom optimizmu Srba” u Udruženju književnika Srbije, 30.6.1999.)

Da li je nacionalizam greh?

Neko je rekao: “Ja volim čovečanstvo, ali ne i čoveka!” Samo osećanje nacionalne, internacionalne, religiozne ili bilo koje druge pripadnosti i motiv ljubavi prema grupi kojoj pripadamo nisu ista kategorija. Osećanje zajedništva, bliskosti i ljubavi je jedno, a motiv ljubavi je nešto sasvim drugo.

Osećanje zajedništva, bliskosti i ljubavi predstavljaju samo povod za manifestaciju unutrašnjih motiva koji nas inače pokreću ― sebičnih motiva ili motiva prave ljubavi. Samo osećanje zajedništva, bliskosti i ljubavi tako predstavlja ili povod za manifestaciju čovekove opterećenosti (sebičnosti, sujete…) ili povod za manifestaciju njegove nesebične dobrote. Kada su osećanja objekat čovekove sebičnosti, onda se pojavljuju takozvane psihološke potrebe. Samo zadovoljenje psihološke potrebe (na primer, za osećajem identiteta, sopstvene pravednosti, voljenosti, itd) ne rešava čovekov problem, već samo ugušuje svest o njegovom unutrašnjem nezadovoljstvu.

Kada nacionalistu upitamo zašto voli svoju naciju više od drugih, on će navoditi razloge koje vidi u nacionalnim osobenostima, koje on proglašava vrednostima svoje nacije.

Zapravo on time priznaje da ne voli pripadnike svoje nacije, već njihove vrednosti!

I kao što praksa pokazuje, on će radi ostvarenja ili očuvanja samih vrednosti zbog kojih voli svoju naciju biti sklon da žrtvuje i samu naciju.

On ne voli ljude ― pripadnike svoje nacije ― već voli vrednosti koje u njima vidi i sa kojima se identifikuje, tražeći u njima odgovor na svoje psihološke potrebe za osećanjem vrednosti, moći, sigurnosti, pripadnosti, posedovanja, pravednosti, itd. Kako je njegova ljubav sebična (jer traži razlog), on će biti sklon da žrtvuje ljude (naciju) radi razloga zbog kojih ih voli. On će se radovati kada čuje kako je neko žrtvovao sebe u borbi za svoje ognjište, za svoju azbuku i ostale nacionalne vrednosti, kao da čovek postoji radi njih, a ne one radi njega. Čovek je, naravno, pretežniji od ognjišta, svoje azbuke itd, jer ne postoji on radi njih, nego one radi njega. Neko je izjavio: “Do poslednjeg čoveka ćemo se boriti da se ne izvrši genocid nad nama!”

Pojam ljubavi prema naciji se tako zloupotrebljava da bi opravdao najniže i najdestruktivnije čovekove porive.

Odlomak iz knjige: Miloš Bogdanović, Prokletstvo nacije, str. 74-76.

Čitajte više