Mislim, naravno, na Muzej D’Orse u Parizu. Železnička stanica na keju D’Orse u Parizu bila je sagrađena za parisku svetsku izložbu 1900, na početku prošloga veka. Zgrada je, shodno nameri i prilici, primer reprezentativne, „kolačarske“ arhitekture. Ukinuta kao železnička stanica već 1939, zbog dužine kompozicija, ružna građevina još je služila i pošti. Rasprava o tome da li da se ruši započela je posle 1968, u ambiciozno doba, i dugo je trajala. Konačno je prevladala savremenija ideja, da se obnovi kao muzej francuske likovne umetnosti između klasicizma (Luvr) i moderne umetnosti, dakle negde između polovine 19. veka i I svetskog rata. Obnovu su radili mladi arhitekti, a unutrašnjost je uredila genijalna Gae Aulenti. Muzej je otvorio predsednik Miteran 1986, i sve do doba epidemije bio je izuzetno popularan.
Ideja ovakvog muzeja je višeslojna, sa mnogim prepletenim i međusobno sukobljenim konceptima. Posmatrač ulazi u prostor koji je bio namenjen mobilnosti i istovremeno neprijatnoj i umišljenoj stabilnosti kapitalizma i malograđanštine (džinovski sat, šašavo slikarstvo u nekadašnjem železničkom restoranu), i koji danas među „kupeima“ sa umetničkim delima prati kako su se rađale protivne, uzaludne, patetične i silovite ideje novoga doba. U drugim muzejima Pariza, Francuske i sveta su pojedinačni primeri, umetnička dela, a D’Orse zaista prikazuje razvoj, sučeljavanja, raznolikost. Tu su zajedno „vatrogasci“, akademska struja i impresionisti koji su ih, premda stalno rušeni, uspeli srušiti, pa Kurbe, Koro, Mone i Sezan u istom neumoljivom vremenu. D’Orse je sa ponosom branio javno prikazivanje Kurbeovog Porekla sveta koje je Lakan pokazivao samo svojim posebnim posetiocima: da podsetim, reč je o prizoru ženske intimnosti – gornji deo tela je skriven. Kurbe je to naslikao 1860. po narudžbini izvesnog Halil-bega, koji je uskoro svoju zbirku, celu u sličnoj tematskoj usmerenosti, izgubio u kockarskim dugovima. Docnije ju je posedovao Lakan i posle njegove smrti slika je 1995. dospela u muzej D’Orse. To je možda najizrazitiji primer ne samo politike, nego i koncepta ovog muzeja.
U Muzeju D’Orse našla sam portrete Žan-Leon Žeroma, mog omiljenog „vatrogasca“, ali ne i okupljene njegove opsesivne slike „tanagrina“, rađene po njegovim vizijama ženskih figura, po keramičkim figurinama nađenim u bojotskom gradu Tanagra. Ove su figurine bile izuzetno popularne u drugoj polovini 19. veka: njihova vazdušasta elegancija inspirisala je književnike, slikare, modu – i Isadoru Dankan… Tržište originala uništilo je antički grad, jer se raskopalo sve što se moglo in situ, a obogatilo se i falsifikatima. Tanagrine su bile savršen voajerski objekt – male, prenosne, ljupke, na kaminu, ne u muzeju. Žerom je slikao ljupke žene koje serijski prave tanagrine, boje ih, pa ih onda prodaju isto tako ljupkim ženama: reprodukcija u svim smerovima. Inače je Žerom slikao „orijentalne“ motive, druge antičke motive, sve do crkvenih porudžbina. Kako je moj najbliži životni saputnik pre nekoliko godina radio upravo na ponovnom otkriću grada Tanagre pomoću neinvazivnih arheoloških metoda, ne osećam nikakvu krivicu što se Žeroma tiče.
Čar Muzeja D’Orse potiče od nužnosti razmišljanja o predstavljanju prošlosti, o neizbežnom učešću distance i ironije u takvom razmišljanju, o razbijanju stereotipa, o praznjikavosti kolektivnih, službenih predstava… To nije antropološki ili mikroistorijski muzej, ali je nužni prelaz prema nižim svetovima. Kada je u drugoj polovini 80-ih godina prošlog veka kopano dvorište Luvra pre građenja piramide, provizorna zbirka u kontejneru je za kratko vreme pokazala svakodnevicu Pariza 17. i 18. veka. Dve-tri nepovezane fotografije u prikazanim temeljima kule, u podrumima Luvra, danas još podsećaju na ta nenadmašna svedočanstva, koja izvesno nisu bila dovoljno „muzejska“ za prikazivanje. Recimo, tipove i oblike vinskih flaša, ostatke privatnog zoološkog vrta (žirafa na dvorištu), zlatnike skrivene za vreme revolucije, kuhinjski pribor, cipele, podelu dvorskih zgrada na stančiće… Muzej D’Orse, sa svojim poštenim prikazom elitne kulture i njenih grčeva, otvara i ta nevidljiva vratanca u svojoj mnogoznačnosti. Dovoljan je odnos zgrade i njenog sadržaja.
I onda smo već kod Železničke stanice Beograd. Čak i ako se na drugoj strani napravi rajski vrt sve do reke, mislim da neću moći da svoje nerve izložim pogledu na mesto gde su nekad odozgo visile žardinjere sa smrdljevkom, gde sam čekala, odakle sam odlazila, trčala na Sava-ekspres pored istorijske lokomotive, borila se za „turistički ležaj“ na vozu prema Pločama, dobijala filcane papuče na noćnom vozu prema Skoplju, sedela 24 sata sama u vagonu (zimi) do Atine… O tome je nedavno na FB pisala Ljubica Čehovin, beogradska Suna, i izvesno nismo jedine kojima se srce cepa. Što se prednje fasade tiče, možda i neću morati da u stvarnosti pogledam mračnog vladara koji pokušava da održi ravnotežu na džinovskom Faberže jajetu, i svuda su rupe, krpe, kao posle eksplozije neke nadutosti, nekog balona, recimo nacionalističkog, ili rusko-imperijalističkog, ili zajedno, dok se zahvalni kolonizovani rab guši u suzama zahvalnosti.
Da li bi budući muzej u stanici mogao da ublaži dejstvo kralja na jajetu, kao što ispred Muzeja D’Orse skulpture rađene za svetsku izložbu 1900. proizvode šok potreban za unutrašnjost muzeja? Naravno da bi mogao, ali verovatnije je da neće. Umesto srpske „jajolike“ istorije, za kolektivno vraćanje i utemeljivanje razuma bila bi važnija istorija srpskog imaginarija, kritički pogled na socijalnu i kulturnu istoriju, na istoriju soja (kako nazivam „rod“), na istoriju supkultura. To bi, pri ulasku u ozbiljnu zgradu kojoj su istorija i kontekst skinuli davnu pretencioznost, jako pomoglo svedocima nedavno prošlog – čak i pominjanje Agate, koja je Sremsku Mitrovicu umestila u planine sa borovima i jelama.
Ako se ništa slično ne uvuče u muzej, potvrdiće se, ko zna koji put, da je voz prošao.
