Vulinov špijunski svet

Ko zna šta sve o Srbiji uz pomoć Vulina zna novi KGB u Moskvi. Verovatno sve, ako je neko uopšte krio vitalne državne tajne od Putina, koji je veći monarh na beogradskom dvoru nego u Kremlju.
Fotografija: Vedran Bukarica
Fotografija: Vedran Bukarica
Novo!
Close
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Ostalo je zapisano u Službenom listu od 12. aprila 1999. godine: Savezna Republika Jugoslavija je pristupila Savezu Rusije i Belorusije.

Na sednici oba veća Savezne skupštine (Veća građana i Veća Republika), koja je održana 12. aprila 1999. godine, doneta je odluka koja je u danima bombardovanja nosila u sebi mnogo maloumnosti i isto toliko naivne nade ondašnje vlasti.

Oko skupštine su bili okupljeni građani Beograda, a po završetku sednice pred njih su izašli Tomislav Nikolić, Gorica Gajević i još neki, oduševljeni jednostranim činom državne udaje i pripajanja. Evo nas, uradismo to, sada smo spaseni! Narod je aplaudirao takvoj dosetljivosti.

Niko u Moskvi ili Minsku niti bilo gde nije shvatio ozbiljno takav sumanuti trk prema uniji koja jedva da je postojala i bez SR Jugoslavije. Odluka nikada nije ukinuta, ali SR Jugoslavija jeste.

Kod Tomislava Nikolića je ostala silna želja, kao rezultat polutanske nostalgije za velikim zaštitnikom. I kao kandidat za predsednika, govorio je o svom snu u kome Srbija postaje ruska gubernija a on njen gubernator.

Moguće je da se njegov san ostvaruje kao košmar i da ga pretvara u javu njegovo političko dete „koje je poraslo i osamostalilo se“. Status gubernije nije nužan kao fizička činjenica. Na simboličkoj ravni a i nešto iznad toga, Rusija je već dve godine domaćin u Srbiji.

U držanju apsolutne vlasti po svaku cenu, A. Vučić se drži Rusije kao čuvara svog prestola i to u najmračnijem delu njene imperijalne istorije. Spreman je da u traženju balansa između dva dela sveta, pripadne tamo gde mu je lakše da opstane na vlasti u najgorem raspletu po Srbiju.

Tako je u vrednovanju istočnog pitanja Rusija postala etalon srpskog rodoljublja. Zločini njene vojske u Ukrajini su zataškani vladajućom ocenom u šovinističkoj sferi, da tamo Rusija ne ratuje protiv Ukrajine, nego protiv Zapada. A. Vučić je dobio podršku zvanične Moskve za krađu izbora. Ruski ambasador se ovde ponaša kao nadzornik, naviknut da opoziciju u Srbiji proglašava rušiocem države. On se više ne meša u unutrašnje stvari, on te stvari radi.

Moskva upoređuje proteste u Beogradu sa Majdanom u Kijevu, i ta poruka ima zlokoban prizvuk. Srbiji sledi obojena revolucija, ako već nije počela protestima protiv krađe.

Šta je to obojena revolucija po definiciji novog moskovskog Berije, Nikolaja Patruševa? Naizgled tihi otpor koji eskalira, pomognut od stranih sila, agenata i brojne špijunske ispostave. Okuplja u sebi opozicione političare, nelojalne građane, novinare, buntovne studente, dokone neprijatelje, pustolove – sve one koji ne vole svoju zemlju. Revolucija nije homogena po onima koji je izvode, ona je raznobojna, čitav spektar je u njoj. Tako šarena može da bude privlačna i razorna.

U Moskvu je često i tajno odlazio Aleksandar Vulin, izvođač nečistih radova za A. Vučića. Tamo ga je Patrušev učio o revolucijama, ali i o načinu kako se one sprečavaju ili guše. Treba držati pod kontrolom sve medije ili one najvažnije. One koji su se otrgli treba kupiti, zastrašiti, pripitomiti ili osvojiti.

Opozicija mora da bude razbijena a njeni lideri kompromitovani. U pravo vreme i izolovani. Svaki protest se proglašava pokušajem rušenja države. Protiv onih koji ruše državu, ne štedi se sila. Interesi države ne mogu da budu drugačiji od pozicije vladajuće grupe. Vladar određuje državu više nego svi koji su protiv njega.

U isto vreme kad je postao prvi javni tajni ruski agent u Srbiji, Amerika obznanjuje da je Vulin upleten u visoki politički i realni međunarodni kriminal, i da nije poželjan u zapadnoj hemisferi, niti bilo gde među slobodnim ljudima. Ta okolnost jača njegovu poziciju u srpskom desnom spektru i nadripatriotskoj grupaciji. Njegov put od ekstremnog levičara do rusko-srpskog šoviniste i dvopolnog agenta je nestvaran, ali prirodan.

Ostavka Vulina sa mesta direktora BIA, nije promenila ništa u njegovoj poziciji žbira ruske imperije koja razara Ukrajinu. Pomogla mu je da za Moskvu postane možda važniji od A. Vučića, koji se još opire potpunoj predaji poslednjim ostacima razuma.

Vulin takvu prepreku nema. On je fanatik u poimanju rusofilije kao osećanja koje razume kao opšte. Niko još ne zna šta sve o Srbiji uz pomoć Vulina zna novi KGB u Moskvi. Verovatno sve, ako je neko uopšte krio vitalne državne tajne od Putina, koji je veći monarh na beogradskom dvoru nego u Kremlju.

Da li zbog toga, ili računajući nivo ponižavajuće odanosti, Vulina je odlikovao Putin, ukazujući mu počast koja bi mogla da bude priznanje za dokaze doušničke bliskosti u podeli zajedničkih tajni o Srbiji. Vulin je postao Putinov miljenik, čime je ruski despot poslao poruku svima u Srbiji o poželjnom modelu službenika odanog Rusiji. U tu odanost Vulin je uložio skoro sve što je umeo, naročito ono što nije. A bilo je potrebno da ga neko samo dovede na mesto odakle je mogao da radi to što je radio. I da odatle započne širenje nebulozne, ali nimalo bezazlene zamisli o srpskom svetu.

Ideja o zajednici koja je etnički čista, sa Srbima koji će biti zajedno gde god živeli, sa jednim vođom, pod jednom voljom, nije plod Vulinovog uma. To je morao da smisli neko bar malo kreativniji, onaj čija je volja uslov da svet bude pod njom.

Vulinu je dato da ideju pusti u javnost, pa ako to bude izvan pameti kao što jeste, neće biti mnogo čuđenja. Zamisao je neostvariva bez Rusije kao krovne konstrukcije te distopije. Rusko-srpski svet je srpski svet koji bi opstao. Tek sa njim, ona odluka skupštine raspale Jugoslavije, ima nekog smisla kao nastavak bunila. Tada je Vulin bio pod suknjom Mire Marković, A. Vučić je trčkarao usklađen sa ličnim potrebama Vojislava Šešelja, Ivica Dačić je pomoću naročite frizure želeo da liči na Miloševića.

Danas bi pokušaj pristupanja Rusiji i pored pajaca koji su ovde na vlasti, bio loš vodvilj u kome igraju budale. Rusko-srpski svet je ono što se može imati: penetracija Rusije u Srbiju, sa mnogo bola a bez ljubavi i razumevanja za bilo koga. Nije ih briga za to. Balkan je za Rusiju samo prostor za širenje uticaja, željeno žarište ratne krize, sa gaulajterima koji će ga čuvati da se ne ugasi i podbadati svađe velikog rizika. To je taj svet koji možda već postoji kao zajednička pustoš: u nemoćnoj Srbiji čiji vlasnici čuvaju sebe silom jer ništa osim toga nemaju. U nemoćnoj Rusiji koja može da opstane samo ako ne prestane da ratuje.

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.