Obruč

Posao je bio jednostavan: da se privede realnom strahu Jovan Jovanov, prvi među pobunjenicima, a za ostale je već lako.
Ilustracija: Aleksey Baldakov
Ilustracija: Aleksey Baldakov
Novo!
Close
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Možda još nismo ništa naučili o ovdašnjim batinašima. To što znamo nije dovoljno. Drugačije smo zamišljali primate sa toljagama kao stvorove koji po nalogu višeg uma obavljaju svoje nasilničke poslove. Biju ljude koji se opiru vrhovnoj volji ili prete samim svojim prisustvom i postojanjem u sirovom stanju. Recimo, generalni sekretar vlade, Novak Nedić ima svoj odred državnih siledžija koji nose pendreke, šipke, palice i motke, crnu odeću i bele patike, plašeći i razgoneći skupove nepoćudnih, onih ljudi koji bi samim svojim postojanjem mogli da uznemire inače vidno oštećenog kondukatora.

To što Nedić nosi skupo građansko odelo i nastoji da izgleda kao biće koje živi među ljudima, samo je privid socijalne ujednačenosti primitivnih nasilnika i normalnih građana. Razlike su zapravo zastrašujuće i na njima se odvija rezolutni društveni rascep u Srbiji: na one koji trpe otvoreno nasilje i kastu koja ga sprovodi da bi sačuvala svoje evoluciono nasleđe uz batinu kao simbol pokornosti vođi plemena.

Od paora u Bavaništu i okolini, o logorovanju pred kućom jednoga od njih (Jovana Jovanova) tek smo počeli da učimo ponešto o odnosu snaga između ljudi i nosilaca toljage. Pre no što se na ovom mestu bavimo nekim funkcijama obruča koji su u isto vreme model torture ali i otpora, mora se nešto kazati o ministarki poljoprivrede. Osobi politički a i inače nepismenoj, koja se iz svog krajnje lošeg obrazovanja oprobala u podučavanju paora lekcijama iz političke teorije i prakse.

Na moju radost, koja priliči običnom posmatraču opasne tragikomedije u Srbiji, davno nisam video toliko otresitih i produhovljenih ljudi poput pobunjenika na traktorima. E, njima je ministarka pokušala da objasni neprobojnu granicu između traktoristike i politike, rekavši ovo: ja sam spremna da razgovaram sa njima, ali su njihovi stavovi politički.

Neznanje tzv. ministarke o tome šta je to politika, ko se njome bavi kao nekakvom veštinom mogućeg ili sredstvom za zgrtanje para, na primer, može se razumeti kao zadato sektaško zatupljenje, pri čemu je politička delatnost privilegija i monopol, sveta tajna za posvećene gde prisustva nemaju nepoželjni i skrajnuti. Njihovo je da budu gluvonemi predmeti manipulativnog političkog opštenja. To što je izgovorila ministarka poljoprivrede (ime nevažno) dolazi iz same glave vlade, koja je ljude na protestimaoptužila da se bave politikom, verujući da samo klika može da pripada političkom životinjskom carstvu, datom inače svim ljudima: zoon politikon (društveno biće)

Naravno da je to što rade paori deo politike koja ih čuva od propadanja pred razbojničkom državom; bez politike odbrane i pobune, njihov glas bi bio zataškan politikom primenjenog nasilja.

Državna mafija je odredila nekoliko pouzdanih strašila za Bavanište, među kojima se našao i lekar iz hitne pomoći. Posao je bio jednostavan: da se privede realnom strahu Jovan Jovanov, prvi među pobunjenicima, a za ostale je već lako.

Centralni um u Beogradu je to svakako znao. Paori su laka meta, nije im prvi put sa njima. Grupa siledžija sa doktorom hitne pomoći čije su ambicije bile daleko iznad Bavaništa, blokirala je automobilima kuću Jovanova. Ideja je bila da se čoveku oduzme sloboda, upravlja njegovim i opštim strahom i da se on širi među pobunjenim paorima.

Porodica Jovanov se našla u obruču, pod pretnjom, bez prava na kretanje. Vozači traktora koji su se tu zatekli ložili su vatru i bodrili svoje prijatelje, razgovarali sa sterilnim policajcima. Probali su da nagovore okupatore da se sklone, makar da omoguće jednom bolesniku iz kuće da ode na pregled. Nije vredelo, razbojnici u obruču nisu imali milosti, bili su sigurni u svoju misiju. Bili su uvereni da onaj koji ih je poslao zna šta radi.

Neko je te noći našao rešenje, koje je u suštini jednostavno: i nad obručem je moguć obruč. Pa se tako i postupilo. Za nekoliko sati velika grupa odlučnih ali pribranih traktorista već je držala nasilnike sekte u zatočeništvu. Dalje ali ni bliže nećeš moći, tako otprilike. Nad onima koji su zatvorili zasedu oko kuće, zatvoren je neprobojni zid koji su činili odlučni ljudi. Pred zoru su članovi nasilničke vladine selekcije gubili svoje prividne odlike ovim redom: hrabrost, odlučnost, pribranost, smirenost, samokontrolu i ostatke nekadašnjeg dostojanstva.

Nisu imali mogućnost da se jave onima koji su ih poslali. Potreba za drskom nadmoći otišla je dođavola. Razumeli su da su niko i ništa, posebno za svoje gospodare. Gospodari njihove slobode za tu noć imali su naizgled mali uslov da im omoguće kretanje: izvinjenje, i to ponovljeno više puta.

To je tek bila slika samoponiženja siledžija – kukavica u svanuće i potpuni gubitak saznanja o tome šta oni uopšte rade u Bavaništu. Njihova bahatost od prethodne večeri skliznula je u blato, pretvorila se u ponizno ridanje i molbe za milost, iako ih niko nije ugrozio. Ali paori su jasno videli kakva je ljudska supstanca krenula u zarobljavanje porodice njihovog kolege Jovanova: sluz i smeće.

Paori iz Bavaništa su rasterali bandu, ali i nešto mnogo važnije: razloge za strah. Oslobodili su se nasilnog obruča bez nasilja. To je možda politika delotvornog otpora.

Na društvenim mrežama gledamo vladara kako se bez milosti naliva vinom, očaran njegovim dejstvom. On izgleda kao da je zadovoljan sobom, svojom usahlom snagom koja se razliva u vinskim isparenjima. On klima glavom u nepostojećem ritmu neke loše pesme.

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.