Nemačka na ivici

Uporno nastojanje Nemačke da se iskupi za naciste tako što će proglasiti Izrael za svoj nacionalni interes (Staatsräson) poslednjih nedelja dostiglo je grozničavi vrhunac.
Ilustracija: Nahum Kim
Ilustracija: Nahum Kim
Novo!
Close
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Sećanja se stalno zamagljuju. Ipak, neobično je što je posle masakra koji je počinio Hamas Nemačka zaboravila period koji je nastupio posle 11. septembra jer je to bio ključni trenutak u posleratnoj istoriji. Od 1945. godine Zapadna Nemačka je podržala svaku krupnu odluku američke spoljne politike, između ostalog i postavljanje nuklearnih raketa na nemačkom tlu, za kojim je usledilo ujedinjenje Nemačke. Godine 2002. mnogi nisu bili načisto da li treba osuditi rat u Iraku; mnogo nemačkog mastila je potrošeno u traženju razumevanja za američku traumu posle 11. septembra. U to vreme vladajuća koalicija Socijaldemokrata i Zelenih priznala je da trauma nije osnov za razumne političke odluke i nije podržala invaziju Iraka.

Američka politika imala je svoj ključni trenutak 18. oktobra, kad je Joe Biden rekao Izraelcima da razume njihov gnev i oseća njihov bol, ali se nada da oni neće napraviti istu grešku koju su napravile Sjedinjene Države onog sunčanog septembarskog dana kad je Al Kaida masakrirala tri hiljade civila. Možda je to prvi put da je američki predsednik kritikovao nedavnu američku politiku dok je stajao na tlu neke druge zemlje. Bidenov govor je prenela nemačka štampa, ali ovde nisam videla nikog ko je nastavio da razmišlja u tom pravcu. Nije bilo nemoguće užasnuti se nad pokoljem u Svetskom trgovinskom centru, a ipak biti protiv rata u Iraku; tada nas je bilo više miliona koji smo tako osećali. Nemačka je drugi najvažniji saveznik Izraela, te bi možda bilo korisno podsetiti one koji vode našu zemlju da će nastavljanje masovnih napada na Gazu imati strahovite posledice.

To bi se čak moglo učiniti i bez pozivanja na ljudska prava ili živote Palestinaca. Ratovi u Avganistanu i Iraku potrošili su bilione dolara na ubijanje nebrojenih civila i vojnika, i na Bliskom istoku su stvorili krizu čije posledice i danas osećamo. U većem delu sveta rat je zacementirao nepoverenje u američke motive i metode tako da ono možda nikad neće nestati, pa se fraze kao što je „moralna jasnoća“ više ne mogu upotrebiti a da ne izazovu podsmeh.

Nema sumnje da će klimavi ugled Izraela na svetskoj sceni biti ugrožen sa svakom eskalacijom rata protiv Gaze. Hamas može samo da ojača od novih slika ubijene dece kojima su roditelji ispisali ime na nozi u nadi da će bar uspeti da identifikuju tela kad im sledeća bomba sravni kuću sa zemljom. Čak i oni koje zanimaju samo jevrejski životi moraju biti svesni da produženi rat neće Izraelu zadugo doneti veću bezbednost. Pored toga što je nestalo 1.400 jevrejskih života, 7. oktobra su i uzdrmane bezbednosne strategije na kojima je počivala izraelska odbrana. To možete pročitati svakog dana u Haaretzu i u mnogim američkim izvorima. Ali ako kažete nešto slično u Nemačkoj, spremite se na to da ćete biti proglašeni za antisemitu – i nadajte se da nećete ostati bez posla.

Uporno nastojanje Nemačke da se iskupi za naciste tako što će proglasiti Izrael za svoj nacionalni interes (Staatsräson) poslednjih nedelja dostiglo je grozničavi vrhunac. Političari desnice zahtevaju da bezuslovna podrška Izraelu postane uslov za život u Nemačkoj. Ne iznenađuje nas to što je njihova namera da se taj uslov primeni na imigrante iz muslimanskih zemalja. S druge strane, državljanstvo Reichsbürgera, pripadnika grupe belih, desničarskih, antisemitskih Nemaca koji su uhapšeni u decembru 2022. dok su planirali rušenje vlade ne dovodi se u pitanje u zemlji koju oni odbijaju da priznaju.

Oni kojima je moralno razmišljanje draže od instrumentalnog raspolažu jednim argumentom za primirje koji su mogli naučiti još u vrtiću: zbir dva zla nije dobro. Samo oni koji veruju da zla imaju neku suštinu mogu osuditi jedan ratni zločin a ne osuditi drugi. Razvrstavanje zala na manja i veća i pokušaj da se ona izvagaju nisu samo beznadežne već možda i opscene radnje. Zla se ne bi smela kvantifikovati, ali se mogu razlikovati. Posle razgovora s jednim od pilota koji je učestvovao u bombardovanju Hirošime, nemačko-jevrejski filozof Günther Anders povukao je jednu važnu razliku. Svako ko je sposoban da odvede dete u gasnu komoru ili da ga živog spali ima ponor na onom mestu na kom bi trebalo da se nalazi duša. Većina nas to ne bi mogla da učini. Lakše je baciti bombu na dete koje ne vidite. Upravo zato, ta vrsta zla je opasnija, tvrdio je Anders. Ali šta nas sprečava da osudimo i jedno i drugo?

***

Dok je Joe Biden govorio u Tel Avivu, u Frankfurtu je otvaran godišnji sajam knjiga. Reči „Frankfurtski sajam knjiga“ evociraju paviljone, slatkiše i boje, posebno kad znate da je to najveći književni događaj otkad je Johannes Gutenberg izmislio štamparsku presu, nedaleko odatle uz Rajnu. U stvari, sajam bi ličio na pretrpan aerodrom kad bi aerodrom imao više hiljada štandova na kojima se svaki govornik trudi da nadglasa ostale kako bi njegove misli doprle do slušalaca. Pošto su redovi pred restoranima predugački da bi se nešto prezalogajilo između sastanaka, ljudi koji rade na štandovima okrepljuju se kesicama čipsa i flašama vode. Ali to je najveći skup čitalaca na svetu, pa tu moraju da se nađu svaki autor ili izdavač s novom knjigom koju treba promovisati, svaki agent ili filmski producent koji želi da sklopi ugovor, svaki medij kom je stalo da bude prisutan. U najboljim vremenima, to mesto ostavlja vrlo snažan utisak.

Ove godine su nas jevrejske autore pitali da li želimo da nam se dodeli lično obezbeđenje pored naoružanih čuvara koji špartaju prolazima. Na ulazu se, pored karata, pregledaju i tašne i kese, mada je jedan čuvar u poverenju rekao da ne traže bombe već „političke simbole. Juče je neko pokušao da prokrijumčari palestinske zastave“. One su legalne, ali to nije važno. Ovogodišnji sajam knjiga počeo je da varniči pre nego što je otvoren.

Najpre je najavljeno da će svečana dodela nagrade palestinskoj spisateljici Adaniji Shibli biti otkazana… to jest odložena. Njen roman Mali detalj, nominovan za nekoliko velikih međunarodnih nagrada, refleksija je o grupnom silovanju i ubistvu beduinske devojke koje su počinili izraelski vojnici 1949. Priča je istinita i neki od vojnika su osuđeni na zatvorsku kaznu zbog tog zločina, ali organizatori sajma knjiga su odlučili da bi bilo neprilično dodeliti nagradu u ovom trenutku. Eva Menasse, portparolka berlinskog PEN-a, pobunila se protiv te odluke. „Nijedna knjiga nije drukčija, bolja, gora ili opasnija zato što su se vesti promenile. Knjiga ili zaslužuje nagradu ili je ne zaslužuje… Uskraćivanje nagrade Adaniji Shibli je politička i književna greška.“ Menasse je ugledna austrijska spisateljica čiji je otac, Jevrejin, preživeo rat zahvaljujući tome što je poslat u Englesku u jednom Kindertransportu. U znak protesta protiv odluke da se uskrati nagrada, sirijski autori koje je PEN-Berlin pozvao da čitaju svoja dela odlučili su da sasvim bojkotuju sajam. Kao alternativnu, Menasse je organizovala čitanje nagrađenog romana palestinske spisateljice. Autori koji su u tome učestvovali su Jevreji. Oni su shvatili da je odluka da se povuče nagrada pre svega politička greška koja samo podgreva uverenje muslimana, posebno Palestinaca, da se njihovi glasovi ne mogu čuti u Nemačkoj.

Svake godine sajam predstavlja pisce iz jedne zemlje koja je njegov gost. Pošto je došao red na Sloveniju, najpoznatiji slovenački autor u svetu otvorio je sajam govorom. Slavoj Žižek je kritikovao odluku da se otkaže svečanost dodele nagrade Shibli i mada je nedvosmisleno osudio zločine Hamasa, insistirao je na tome da se analiziraju okolnosti u kojima su oni počinjeni. Njegovi argumenti su bili blaži od mnogih koje sam videla u Haaretzu ili New York Timesu u proteklih nekoliko nedelja, ali se na njega izvikao lokalni komesar za antisemitizam i to zbog analogija koje Žižek nije napravio. Žižekova razmišljanja, mada nisu tako ubedljiva, ne razlikuju se mnogo od onog što kaže Hannah Arendt u knjizi Ajhman u Jerusalimu: da bismo nadvladali zlo, najpre moramo da ga razumemo. Ali u vreme kad je to napisala, Arendt nije uspela da uveri mnogo ljudi; uvek je lakše kritikovati nego razumeti.

Frankfurtski sajam knjiga svake godine se završava svečanošću dodele Nagrade mira, najcenjenije nemačke književne nagrade. Ove godine ona je dodeljena Salmanu Rushdiju za njegovo hrabro insistiranje na slobodi govora.

***

Nemačke osude Hamasa i izrazi nepokolebljive solidarnosti s Izraelom postali su tako automatski da su se pojavili čak i u bankomatu banke u mom susedstvu: „Zgroženi smo brutalnim napadom na Izrael. Saosećamo s Izraelcima, žrtvama, njihovim porodicama i prijateljima.“ Te reči su se pojavile čim se uključio ekran, zatim opet kad sam izabrala jezik, treći put kad sam ukucala PIN i još jednom kad je novac počeo da izlazi iz proreza. Bilo da dolaze od mašine ili od političara, takvi iskazi mi ne ulivaju osećanje bezbednosti. Naprotiv, ponavljanje praznih formula povećava moj strah od negativne reakcije. Nemačka refleksna odbrana Izraela i uzdržavanje od kritike njegove vlade ili njegove okupacije Palestine može izazvati samo ogorčenost. Većina političara će privatno priznati da je to zaista problem, ali će osećati obavezu da u javnosti ponavlja prazne fraze – mada znaju da partije desnice koriste masakr u Izraelu da bi podstakle neprijateljska osećanja prema imigrantima u Nemačkoj.

Muslimani nisu jedini Nemci čije ogorčenje raste. Anketa od 27. oktobra pokazala je da je nemačka podrška Izraelu oslabila uprkos tvrđenjima političara. Dve nedelje posle masakra koji je počinio Hamas, moja banka je promenila svoju poruku: „Osećamo solidarnost sa žrtvama rata i nasilja u Ukrajini, na Bliskom istoku i drugim mestima u svetu.“ Ako tražite umirujuće iskaze, ovaj je razuman, a banka se, najzad, nalazi u kraju u kom su muslimani većina. Nakon što je raketa pogodila bolnicu Al Ahli Arab u Gazi 17. oktobra, u tom kvartu su izbile žestoke demonstracije. Posle toga su u Berlinu zabranjene demonstracije koje bi se mogle shvatiti kao propalestinske, čak i one u organizaciji Jevreja. Policija je izgazila sveće koje su na pločnicima upalili ožalošćeni rođaci ubijenih u Gazi.

Tri dana kasnije, proglašen je opšti štrajk u ulici Zonenale, gde su vlasnici većine prodavnica Arapi. Oni su obustavili rad na jedan dan zbog zabrane protesta. Zaključivši da će zabrana demonstracija samo voditi većim neredima, policija je odlučila da dopusti neke demonstracije podrške Palestini i one su otad bile mirne. Ipak, na berlinskim ulicama oseća se strah. Ljudi u metrou su nervozni, često i svađalački raspoloženi. Dva maskirana muškarca bacila su Molotovljev koktel na sinagogu u centru grada. Promašili su metu i niko nije povređen, ali mnogi Jevreji u zemlji se plaše. Neki raspravljaju o tome da li su poređenja s Holokaustom ili reč „pogrom“ umesni, ali za mnoge Jevreje događaji od 7. oktobra evociraju strahove stare više vekova.

Zato ne iznenađuje otkazivanje javnih događaja – dosad ukupno sedamnaest – u kojima je trebalo da učestvuju palestinski pisci, novinari i umetnici. Pokušaji lista Die Zeit da intervjuiše Palestince koji žive u Nemačkoj naišli su na odbijanje: kad se svaka reč vaga kao dijamant, oni radije ne bi govorili. Jedan ugledni beli Nemac koji je doživeo teške kritike zato što je osudio izraelsko nasilje zamolio me je da ne pišem o tome.

Neobičnije je možda bilo ućutkivanje kritičkih jevrejskih glasova. Nova postavka komada Situacijaizraelske dramske spisateljice i rediteljke Yaʼel Ronen, koji govori o Izraelcima i Palestincima u Berlinu i koji je 2015, posle prvog izvođenja, ugledni pozorišni magazin Theater heute proglasio „pozorišnim događajem godine“, sad je na čekanju. Vodič koji je upotrebio reč „aparthejd“ u berlinskom Jevrejskom muzeju dobio je otkaz. Deborah Feldman, po čijem je bestseleru Nepravoverna (Unorthodox) snimljena popularna Netflix serija, dobila je nekoliko poziva da predstavi svoju novu knjigu Jevrejski fetiš (Jew Fetish), a onda su sve te promocije otkazane. Napisana na nemačkom i objavljena u Nemačkoj, ta knjiga ispituje deformacije jevrejskog identiteta u zemlji koju rešenost da se oslobodi nasleđene krivice navodi da vidi Jevreje kao večite žrtve. Habad tuži autorku i traži povlačenje njene knjige iz knjižara; zvanični list nemačke jevrejske zajednice opisao je knjigu kao „toksičnu od prve do poslednje stranice“.

Čak i Jevreji koji ne žive u Nemačkoj bili su pogođeni. Saskia Esken, potpredsednica vladajuće Socijaldemokratske partije Nemačke, otkazala je sastanak s Bernijem Sandersom pošto je on nazvao izraelske napade na civile u Gazi kršenjem međunarodnog prava. Oni to svakako jesu. Ali Esken je njegove reči shvatila kao „relativizaciju“ koja nije „pokazala da je on nedvosmisleno na strani Izraela“.

***

Raspravljala sam s jevrejskim prijateljima u Berlinu, koji su jednako nepokolebljivi univerzalisti kao ja, o tome da li je nemački odgovor na rat bolji od američkog. „Kuga ili kolera?“ – tako sam nazvala tu dilemu. „U vremenima tribalizma, bezbednost mi je važnija od solidarnosti“, odgovorio je jedan. „Stekao sam imunitet na koleru, a na kugu nisam. Ako uspemo da se izbavimo iz tribalizma, onda ću moći da imam principe.“ Još nisam sigurna da se slažem. Da li je izvitopereni nemački tribalizam bolji od američkog? Jevrejski profesori i aktivisti za socijalnu pravdu naklonjeni levici nesrećni su zbog prekida prijateljstva s kolegama koji su klicali Hamasu u Sjedinjenim Državama. Kako bi se Jevreji u Berlinu osećali među Amerikancima koji sebe smatraju progresivnim, ali su, reklo bi se, izgubili kompas? Ovde su, srećom, utihnule postkolonijalne debate koje trešte u američkim kampusima. Nemci koji sebe smatraju progresivnim verovatno će smestiti Izrael na globalni Sever, a Palestinu na globalni Jug i istaći ludost loše geografije. Ipak, decenije nemačkog istorijskog preispitivanja onemogućile su onima koji se smatraju progresivnim da pobrkaju emancipaciju s krvoprolićem – bar ne naglas.

Užasnuta sam, ali ne sasvim iznenađena što se u Americi to događa mnogima koji sebe smatraju levičarima. Tvrdila sam da ono što se naziva „budna levica“ (woke left) može da se napaja tradicionalnim levičarskim emocijama kao što je želja da se podrže potlačeni i da se ispitaju istorijski zločini. Ali ta osećanja, koja su i moja, podriva reakcionarna ideologija koja napušta principe ključne za svako liberalno ili levo stanovište: privrženost univerzalizmu a ne tribalizmu, jasno razlikovanje pravde od moći i verovanje u mogućnost napretka.

I na levoj i na desnoj strani političkog spektra, sudar između emocija i ideala stvorio je veliku zbrku i više nije jasno šta „levo“ danas znači. Još jedna tragična pojedinost u zločinima Hamasa je to što su mnogi koje su njegovi pripadnici ubili ili kidnapovali bili muškarci i žene posvećeni univerzalizmu, pravdi i napretku. Zlo nije samo suprotno od dobrog, već je njegov neprijatelj; istinsko zlo teži da potpuno uništi moralne distinkcije. Kad je napao Izraelce koji su godinama pomagali svojim susedima u Gazi da dobiju zdravstvene usluge, Hamas je pokazao svoje boje. Nekoliko dana posle masakra dobila sam poruku od jednog izraelskog kolege: „Hamas nije ubio samo ljude već i razum.“ Moj odgovor: „Nacisti nisu uspeli da ubiju razum i ne smemo ni Hamasu to dozvoliti.“ Kao što je naglasio izraelsko-nemački pisac Tomer Dotan-Dreyfus, nismo sravnili celu Nemačku sa zemljom nakon što su nacisti ubili šest miliona Jevreja. Moj kolega mi je onda prosledio snimak na kom se vide teroristi koji viču „Alahu Akbar!“ nad telima ubijenih Izraelaca. Znam da nas razum često izdaje baš onda kad nam je najpotrebniji. To se dogodilo kad su Sjedinjene Države, Izrael i šačica zavisnih zemalja glasali protiv neobavezujuće rezolucije Ujedinjenih nacija koja je pozvala na „zaštitu civila i pridržavanje zakonskih i humanitarnih obaveza“. Mnoge zemlje redovno krše te obaveze. Ipak, da li smo došli do tačke kad ne možemo da ih podržimo čak ni reda radi? Nemačka je, sa svoje strane, ostala uzdržana.

Prevela Slavica Miletić

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Search
Search

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

HEFTIČNI BILTEN

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije.

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.