Sendvič

Treba nekako upakovati bar 100.000 takvih komada za put i povratak, a to se ne stiže dan uoči velikog transporta. Izrada sendviča počeće uskoro, ako već nije počela, i možda će neki pozeleneti do dana ofanzive.
Fotografija: Konstantin Novaković
Fotografija: Konstantin Novaković
Novo!
Close
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Sendvič, jednostavno otkriće, koje je posle duge istorije masovno ušlo u srpsku politiku. Posleratni sendvič (posle onog rata), imao je samo donje parče hleba ispečenog u crepulji. Nije bio potpun, ali mu to nije smetalo. Na njega su išli mast i aleva paprika. Ili pekmez od šljiva, takođe sendvič, mada nedovršen. Iznad pekmeza se ništa nije primalo, on ne trpi dodatke niti hleb na sebi.

Tako smo odrastali. Moja generacija se vidno proredila, ali je pregurala 76. Za istoriju sendviča to nije ništa. Sendviči su postali zamenice za sve drugo, užine ili ručkovi na brzinu, otaljavanje bilo kog obroka u društvu sa samim sobom. Užine u školama su se delile: makar jedan griz, samo toliko.

Još dugo bi sendvič otaljavao svoje preobražaje i evoluirao u ko zna šta, da nije postao politička imenica. U tom svojstvu, već više godina to je pojam za dosetke „na prvu loptu“, omiljena stereotipija u šalama na račun „botova“ i zavisnika od harizme vladara. Ali, to ne umanjuje ulogu sendviča u političkom pokretu koji zavisi od jednodnevnih putovanja skoro silom mobilisanih podanika, pa je taj mobilni obrok postao neizbežni rekvizit politike nasilja. To je svakako tamni deo njegove biografije.

Nezavisno od ugleda brzog i prostog obroka, sendvič je deo novog mita o fizičkoj održivosti izmoždenog biračkog tela. Bilo bi suvišno očekivati da rasečena kifla sa dodacima unutra izazove oduševljenje. Ona nastaje pre svega zato da posednik te stvari ne baldiše od umora i dodatnog očaja. I da može da odstoji par sati u gomili sebi sličnih paćenika.

Za 26. maj se sprema majka svih mitinga. To je kolosalna, rizična igra sa ljudima i njihovim sudbinama. U srpskim gradovima odvijaju se prave drame. Sve je teže uterati ljude u autobuse. Mnogi znaju da je njihova misija uzaludna. Dovode ih kao protivnike građana koji hodaju Beogradom protiv nasilja. Ljude koji su slobodni gospodar ne smatra svojima.

U taj poduhvat su upregnute čitave karijere lokalnih gaulajtera, i svi su oni po nalogu iz samog vrha ljude pretvorili u kvote. Svaki grad, svako mesto ima zadat broj koji mora da popuni. Pojavili su se i plaćeni statisti koji će se naći na licu mesta da bude više vojske.

U Srbiji više nema slobodnih autobusa niti vozača dovoljno hrabrih da se ne odazovu mobilizaciji. I preostali vozovi na ostacima brzih pruga biće puni. Pohod na Beograd mora da bude istorijski, čovek opsednut sobom ima samo jednu ideju: da glavni grad pretrpa ljudima koji ne znaju šta će sa sobom. Zašto ih dovodi, za koga i protiv koga. Šta time postiže što već nije, šta će im reći što već nije? Ništa od toga još nije poznato.

Ali, za one koji vode sav taj narod na sumanutu ekskurziju, pitanje dnevnog opstanka postavljeno je kao stimulans. Šta privedenima dati za vernost uteranu nasiljem? Inače sam ranije smatrao da su legende o sendvičima preterivanja na mrežama. Govorilo se o bajatim, skoro buđavim kiflama i parizeru. Uz flašicu vode ili neke šećerne vodice. Pogrdan naziv „sendvičari“ mi se činio preteranim. Nije sendvič taj amalgam koji ih spaja, on je samo simbol nesreće.

Naravno da još traje odanost vladaru, makar u tragovima, nejasno divljenje iz nepoznatih razloga. Simuliranje vernosti je pitanje opstanka. Nije zdravo zajebavati se sa ludacima. Ili popunjavanje broja, kao usluga prijatelju koji je zadužen za kvote i pritiske. Ili jednostavno žeđ za putovanjima, makar na jedan dan. Ume Srbija da bude lepa kad se gleda kroz prozor autobusa. Tad se možda vidi da je život dobar i takav kakav je, sve dok se sa stotinama sebi sličnih ne izađe pred sudiju. I kad putnik vidi svu tu prazninu, ona ga može uveriti da je to sve što mu treba i da ništa drugo i drugačije ne postoji.

Jedno uputstvo za pripremu epskog putovanja jeste dodatno, skoro potresno otkrivanje skarednog, kao stidno mesto sekte koje ona ne može da sakrije. U nekim preporukama lokalnim odborima iz centrale stranke, piše skoro sve o sendvičima: da kvalitet kifli ili hleba bude bolji nego obično. Da se umesto obične salame od sponzora i dobavljača nabave bolje šunke, pršute i suvi vratovi. Sendviči da budu bolje upakovani kako bi duže držali svežinu. Da se umesto jednog dodele po dva, za odlazak i povratak. Ko sve pojede odmah – to mu je. Umesto jedne, svakome sleduju dve flašice firmirane vode, umesto hiljadarke daju se dve po glavi mučenika. Sve to bi moralo da poveća odziv, a uz pretnje i obećanja izgledno je nešto što nije viđeno.

Treba nekako upakovati bar 100.000 takvih komada za put i povratak, a to se ne stiže dan uoči velikog transporta. Izrada sendviča počeće uskoro, ako već nije počela, i možda će neki pozeleneti do dana ofanzive.

Danas je petak, 19 maj. Vidimo se u centru Beograda. Možda onaj miting, veći od svih ikada održanih, ipak postane suvišan.

Uzgred, moderni sendvič je otkrio četvrti erl od Sendviča, fanatični kockar Džon Montegju, koji zbog svoje neutažive strasti nije stizao do tanjira. Čuven je samo po tome što je pronašao sendvič.

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Search
Search

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

HEFTIČNI BILTEN

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije.

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.