Nasilje i moralni imperativ 

Nataloženo dugogodišnje nasilje moralo je negde da pukne.
Fotografija: Manfred Heyde/Wikimedia Commons
Fotografija: Manfred Heyde/Wikimedia Commons
Novo!
Close
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

U mirnodopskim vremenima bez rata, ogoljeno nasilje u kojem su izgubljeni brojni životi dece i mladih ljudi, kako se dogodilo sada u Srbiji, u školi „Vladislav Ribnikar“ i selima u okolini Mladenovca – ne može da stoji samo za sebe, izdvojeno, kao nepredvidivi događaj, posledica nedostatka nadzora kako je to, čini mi se, razumeo Vučić. Kažem on, jer se nijedna institucija nije prijavila, postoji samo Vučić, naš nepristojni gazda za sva pitanja i za svaku priliku. Mere koje on predviđa, iako za njih nije zadužen, a drugih više i nema, uglavnom su policijske ili u domenu policije, kao što je razoružavanje građana Srbije. Pomenuta je i smrtna kazna, od koje se posle opomene odustalo. Vučić unapred propisuje kvalifikacije dela i kazne, jer nigde nikoga više nema, sem njega i njegovih ljudi. Slušam iskaz prokazane direktorke Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“ Ivane Stašević Karličić, u koju je smešten maloletni ubica dece u Ribnikaru, protiv koje se mesecima vode štrajkovi zbog maltretiranja osoblja i bolesnika. Ali ona je nesmenjiva zato što to direktorsko mesto pripada SPS-u, partiji koja decenijama ne silazi sa vlasti.

Već godinama pišemo i govorimo da je naše društvo u anomičnom stanju, u normativnoj i moralnoj krizi, a uzrok tome je permanentno sistemsko nasilje Aleksandra Vučića koje se ogleda u gaženju svih institucija, prava, sloboda i poštovanja svake ličnosti (on nas naziva ološem). Otvorite Hit tvit na Pinku, pre ili posle ovih događaja, svejedno: tu se nižu napadi na svakog sumnjivog koji nije njihov i može biti ne podržava Vučića. Napad za napadom toga nekog i odbrana za odbranom predsednika Vučića. Mada je on sam sebi najjača odbrana, nasiljem u koje spadaju i partijsko zapošljavanje i obaveza da se glasa za njega. A glasa se za njega zbog nedemokratskih izbora, njegovih populističkih samohvalisanja, laži i bajki o zlatnom dobu. Da, mnoge smo prestigli u Evropi, a tu su i pretnje da će bez njega nastupiti potop, kao što je i pre njega bio potop.

Pogledajmo kako on komentariše tragedije koje su se dogodile: izriče doživotne robije, kvalifikuje delo u Mladenovcu kao terorizam, naziva izvršioce mlađim i starijim monstrumom, onog mladića iz okoline Mladenovca naziva đubretom (hitlerovskim), govori o merama koje se svode na to da u svakoj školi mora biti policajac.

Ta društvena patologija i nasilnička atmosfera započeli su davno, još sa planerima rata s ciljem urušavanja bilo kakvog oblika Jugoslavije i formiranja velike srpske države (planeri su bili Matija Bećković, Dobrica Ćosić, Mihajlo Marković… a Slobodan Milošević izvršilac). U tom ratu su počinjeni stravični zločini sa kojima se ovdašnje društvo i ljudi kao ljudi nikada nisu suočili. Četiri rata su vođena devedesetih godina protiv naših komšija, u kojima su masovno stradali deca i žene, sve do genocida u Srebrenici gde je Ratko Mladić naredio ubijanje 8.000 muškaraca svih uzrasta. Slepilo za našu nedavnu istoriju ostavilo nam je u amanet ekstremni nacionalizam, koji sam po sebi predstavlja nasilje. Sipanje mržnje na nas ovdašnje, ali još uvek i na one preko plota, održava, sprovodi i širi Vučić sa nekoliko vulina, koji i sami pripadaju tom ratnom jatu čije posledice sada belodano vidimo.

Iz tog radikalskog ratnog jata je iznikao svemoćni Vučić koji, kao svemoćni vladar, snosi apsolutnu odgovornost bukvalno za sve: od upropašćenog EPS-a do uništenja svih institucija i vladajućeg nasilja u međuljudskim odnosima. Čitav današnji (anti)sistem, raspad institucija i globalno nasilje usklađeno je sa njegovom ličnošću sklonom nasilju i kriminalnim vezama. Zato ne treba biti mnogo pametan pa konstatovati da je Vučić sejač nasilja. Tome su obučeni i njegovi saradnici, po tome su birani i vredno su dokazivali da i oni umeju da sipaju uvrede (tu je Brnabić najgrlatija).

Ne radi se samo o komunikacijskom i vlastodržačkom nasilju, nego i o primeni fizičke sile zbog nekih sasvim naivnih protesta. Zastrašujući su primeri primene ogromne i neprimerene sile. Setimo se prebijanja onih mladih ljudi koji su bili protiv kovid-zatvaranja 2020. u julu mesecu, koje su do besvesti prebijali policajci u uniformi i u civilu, kada je izvedena konjica, bacan suzavac. Cele te noći Vučić je vodio rat protiv svih koji su ispred Skupštine izašli na običan građanski protest.

Da ne zaboravim novinare koji stradaju najviše. Marko Vidojković je još uvek u izbeglištvu, ne može da se vrati u zemlju u kojoj je dobio 50 smrtnih pretnji pre nego što se sklonio. Skupština je naša najubedljivija pozornica nasilja. A kad je opozicija zakazala mirno okupljanje i šetnju žalosti povodom ubijene dece, krenula je kanonada napada sa Pinka. Brnabić se užasnuto zapitala da li se to insinuira da je Vučić kriv. Ona se nikada ne štedi.

Nasilje je obavezni sastav i na Vučićevim konferencijama za medije, na kojima on redovno vređa novinare, pre svega one iz „Šolakovih medija“. Novinar Nove S ga je pitao da li je širenju nasilja u društvu doprinelo njegovo prikazivanje odsečenih delova tela na televiziji, kada je objašnjavao kako su kriminalci čerečili ljude, ne propuštajući da pokaže i mašinu za mlevenje ljudskog mesa, primetivši onako usput da su od njega pravili ćevape. Novinar nije tako opširno pitao, a Vučić ga je pitao iz kog je on medija. Iz Nove S, a Vučić je rekao, da, iz N1. Novinar reče da nije iz N1 nego iz Nove S. Na to je predsednik rekao, svejedno „imate istog gazdu“. Nema veće uvrede za novinara nego mu reći da ima gazdu.

Kada se trpaju ljudi u autobuse da budu publika predsedniku Vučiću dok drži svoje promotivne govore i to je nasilje; i kada saopštava izborne rezultate pre izborne komisije i kada se ne skida s televizijskih ekrana i to je nasilje. On brani ono što vidimo na našim zidovima i tarabama. A vidimo Ratka Mladića zato što Vučić misli da je on srpski heroj (koji zaslužuje i svoj bulevar, da se prisetimo i toga). Mladićev mural se policijski čuva u Njegoševoj, a slike i natpisi „Mladić srpski heroj“ su po celom Beogradu, uz aktuelni dodatak mrtvačke glave Wagnerovog logoa uz Putinov portret.

Nataloženo dugogodišnje nasilje moralo je negde da pukne. Ima mnogo opisa nasilničkog ponašanja, ali nema objašnjenja permanentnog nasilja. Odakle ono dolazi kao individualni i društveni fenomen. Koje se to suštinsko pravilo u međuljudskoj komunikaciji tu krši? Šta je to izostalo i proizvelo golo nasilje?

Ubijen je moralni zakon u nama koji „ima istu apsolutnu važnost kao i fizički i prirodni zakoni“, kako kaže Imanuel Kant. „Zvezdano nebo nada mnom i moralni zakon u meni“. Pounutarnjenje morala koje treba da bude deo naše ličnosti, naše svesti, po Kantu predstavlja moralni imperativ ili kategorički imperativ našeg „praktičnog uma“. Definicija je jednostavna: „Postupaj tako kao da je čovečanstvo u tvojoj ličnosti, i u ličnosti svakog drugog, koga uvek upotrebljavaš kao cilj, a nikada kao sredstvo“. Još detaljnije: „Postupaj tako da svoju i tuđu ličnost nikada ne tretiraš kao za neke druge svrhe, nego uvek kao svrhu po sebi“. Ni sebe nemamo pravo da koristimo kao sredstvo da bi se postiglo nešto. Ovo pravilo bi trebalo da važi za sve, zato što je njime svačija ličnost i sloboda u celini zaštićena.

Jedino je zabranjeno uskraćivati isto pravo na celovitost ličnosti i na slobodu izbora drugima. Ili: „Postupaj tako da svoju slobodu koristiš samo dotle dok ne ugrožavaš slobodu drugog. Poštuj vrednost svoje slobode, jer nas to čini ljudima. Životinje postupaju samo po sopstvenim željama i potrebama i nemaju slobodu da postupaju po moralnom zakonu. Ta sloboda nas čini ljudima. Moralni zakon u nama je naša praktična umnost, ona u svakodnevnom životu, u odnosima s drugim ljudima“. Kada govori o moralnom zakonu Kant ne misli na pravo, već na našu ljudskost.

Sociologija morala objašnjava da moral nije svodiv na druge fenomene, nego je fenomen sui generis. Uobičajeno je da se moral redukuje na religiju. Iz prakse znamo da se religiozni ljudi smatraju moralnijima, što nije potvrđeno. Evo, na ovom portalu je pisano o patrijarhovoj poseti Zemunu posle bolnog stradanja dece, na poziv učenika, gde on ništa smisleno nije rekao. Po sankcijama se moral i religija bitno razlikuju. Dok religiozni poštuju norme u strahu od božije kazne, od spoljašnje pretnje nevidljive više sile, kršenje morala kod ostalih izaziva unutrašnju sankciju savesti – koja deluje automatski kao griža savesti. Ta unutrašnja kazna potvrđuje koliko je za svakodnevnu praksu moral glavni orijentir.

Poreklo morala je u našoj društvenosti, jer je on čuvar ljudskosti u društvenom životu u kome neprekidno teku međuljudski odnosi. Ako je tako, onda je jasno da nasilje poništava moral i po definiciji je suprotno moralnom zakonu i samoj ljudskosti. E, kad je baza društvenosti ugrožena, počinje da se raspada i samo društvo kao posledica permanentnog nasilja, a ta frustracija je simptomatski izbila u ogoljenom i besmislenom zločinu.

U osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ dečko, maloletnik, ubio je u svom razredu osmoro dece i sedmoro ranio, uključujući i učiteljicu istorije, a jedan mladić je u selima u okolini Mladenovca započeo ničim izazvanu pucnjavu, usmrtivši osmoro ljudi i povredivši brojne druge. Oba slučaja desila su se jedan za drugim signalizirajući krizu morala, i to da su društvenost i ljudskost u našem društvu ozbiljno narušeni.

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Search
Search

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.