Tko se boji Milatovića?

Milatović je, prema pojedinim analitičarima, skriveni adut režima u Beogradu i neko ko će na mala vrata sprovoditi velikosrpske interese.
Tko se boji Milatovića?_6441df36f21cf.jpeg
Novo!
Close
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Kakve su bile reakcije javnosti u Srbije na rezultate crnogorskih izbora i pobjedu Jakova Milatovića? Odakle dolaze neutemeljeni regionalni alarmi koji u toj pobjedi vide širenje “srpskog sveta”? Kako zapadne geopolitičke preference oblikuju ovdašnje političke raskole? O tim i povezanim pitanjima piše Luka Petrović.

Nedavno završeni predsednički izbori u Crnoj Gori nesumnjivo će ostati upamćeni kao važan datum novije crnogorske istorije. Više od trideset godina, odnosno otkako je suštinski nakon Antibirokratske revolucije 1989. godine preuzeo vlast u Crnoj Gori, Milo Đukanović bio je gotovo nedodirljiv vladar ove države. Zajedno sa svojom Demokratskom partijom socijalista (DPS) prošao je kroz različite važne istorijske događaje.

Počev od raspada socijalističke Jugoslavije, preko ratova devedesetih, do formiranja Savezne Republika Jugoslavije, a kasnije i Državne zajednice Srbije i Crne Gore, Đukanović je upravljao crnogorskim kormilom. Sigurno da je najznačajnija tekovina njegove vladavina uspostavljanje nezavisne države Crne Gore, nakon referenduma iz 2006. te kasniji ulazak ove države u NATO.

Pored velikih državotvornih pitanja, njegovu vladavinu obeležili su i široko rasprostranjeni klijentelizam, korupcija i bliske sprege sa mafijom – Đukanović svoju državničku karijeru završava kao jedan od najbogatijih svetskih političara. Njegovoj vladavini, nanesen je ozbiljan udarac na parlamentarnim izborima 2020. godine, dok je nakon ubedljivog poraza u drugom krugu predsedničkih izbora 2023. podneo ostavku na sve stranačke funkcije.

Ipak, fokus ovog teksta nije na analizi Đukanovićeve vladavine, odnosima unutar crnogorske partijske scene, niti na prognozama kakvi će biti Milatovićevi potezi u ulozi novog predsednika u kontekstu polarizovanog crnogorskog društva. Bavićemo se pitanjem kako se javnost u Srbiji odnosila prema predsedničkim izborima u Crnoj Gori, te regionalnom percepcijom uloge Srbije u Milatovićevoj pobedi.

Kraj i novi predsednik

Đukanovića je u drugom krugu predsedničkih izbora pobedio Jakov Milatović, novajlija na crnogorskoj političkoj sceni. Oksfordski đak i kandidat pokreta Evropa sad, široj javnost postao je poznat kao ministar ekonomskog razvoja u vladi Zdravka Krivokapića, prvoj vladi formiranoj nakon pobede opozicije na parlamentarnim izborima 2020. Nakon raspada Krivokapićeve vlade, a usled unutrašnjih razmirica različitih frakcija pobedničke koalicije, Milatović formira tehnokratsko-centristički pokret Evropa sad, nazvan po programu ekonomskih reformi koje je započeo kao ministar.

Prilikom ocenjivanja rezultata predsedničkih izbora, deluje da su mnogi regionalni mediji i analitičari olako Milatovića okarakterisali kao čoveka koji je imao podršku aktuelnog režima u Srbiji, zagovornika “srpskog sveta” bliskog Srpske pravoslavne crkve. Iako čak i njegove izjave govore suprotno. Milatović je, kako je sam istakao, na referendumu 2006. glasao za nezavisnost Crne Gore. Jasno je naveo da se ne zalaže za povlačenje priznanja Kosova, da podržava članstvo u NATO-u, te da poštuje odluku Međunarodnog suda pravde da se u Srebrenici desio genocid.

No, i pored toga, Milatović je okarakterisan kao “proevropski predsednik srpske sjene“, ili pak kao neko ko će nakon predstojećih parlamentarnih izbora pokušati da izmeni Ustav, a time i “identitet građanske Crne Gore“, što će u konačnici dovesti do “suštinske propasti crnogorske nacije, crnogorske države i crnogorskog jezika”. Ukratko, Milatović je, prema pojedinim analitičarima, skriveni adut režima u Beogradu i neko ko će na mala vrata sprovoditi velikosrpske interese.

Ovako nenijansiran pristup ne uviđa važne razlike koje postoje u srpskom društvu spram Milatovića i bez potrebe je doveo do podizanja moralne panike u regionalnoj javnosti. Ukratko, ljudi u Srbiji koji su bili srećni zbog Đukanovićeve smene ne moraju biti, a u većini slučajeva i nisu (veliko)srpski nacionalisti, klerikalci, negatori crnogorske državnosti, a posebno ne podržavaoci Vučićevog režima.

Oni čak ni ne moraju smatrati da je politika Evrope sad idealna – već samo mogu biti srećni zbog toga što je jedan autoritarni političar povezan sa kriminalnim krugovima smenjen na izborima u komšiluku.To rađa nadu da je slična stvar moguća i u Srbiji. Čak možemo izneti tezu da je Vučić imao druge favorite na crnogorskoj političkoj sceni, te da mu je pre odgovaralo održanje statusa quo, nego promene kakve su započete još 2020. godine.

Pogled preko plota: Milo ili Velika Srbija

Politički zainteresovana javnost u Srbiji daleko od toga da je imala jedinstven pogled na politička dešavanja u Crnoj Gori. Još tokom krize izazvane najavom usvajanja Zakona o slobodi veroispovesti i organizovanja litija širom Crne Gore, deo intelekutalaca iz Srbije podržao je tzv. Apel 88 kojim je pružena podrška tadašnjem režimu. U pismu je istaknuto da je reč o napadu “velikosrpskih nacionalista na Zakon o verskim zajednicama, koji je i povod za novi pokušaj državnog udara”, te da su u Crnoj Gori ugroženi “mir, teritorijalni integritet, ustavni poredak, vladavina zakona, jednakost građana i ravnopravnost crkava i verskih zajednica”.

Upravo se u ovome najjasnije ogleda teza dela “liberalne” i “proevropske” javnosti u Srbiji. Đukanovićev režim izjednačen je sa proevropskim kursem Crne Gore, a gotovo svi oni akteri koji su bili protiv vladavine DPS-a označeni su kao produžena ruka hegemonističkog Beograda čiji je cilj da Crnu Goru vrati u svoj zagrljaj. Đukanović je, navodno, na braniku “građanske” države koja je ugrožena delovanjem srpskih nacionalista, klerikalaca i neliberalnih snaga. Sve dok je Crna Gora na “ispravnim” geopolitičkim pozicijama, u redu je zažmuriti na negativne trendove na unutrašnjem planu.

Sa druge strane, nesumnjivo je da deo crnogorske političke scene neguje bliske veze za Vučićevim režimom. Pre svega, reč je o partijama okupljenim oko Demokratskog fronta (DF), odnosno predsedničkog kandidata Andrije Mandića. No, DF teško da ima široke simpatije van krugova bliskih vladajućoj stranci u Srbiji i pojedinih marginalnih desničarskih organizacija. Sigurno je i da ova opcija u Crnoj Gori ima čvrsto, ali ograničeno uporište, što rezultati izbora i pokazuju. Predizborne prognoze su jasno pokazivale da Milo Đukanović gotovo izvesno gubi u drugom krugu, ukoliko protivkandidat bude neko od srednjih opcija (između crnogorskih i srpskih nacionalista), bilo da je reč o Milatoviću ili Bečiću , dok šanse značajno opadaju ako u drugi drug uđe Mandić. Mandićeva kandidatura i potencijalni ulazak u drugi krug su jedino mogli da koriste upravo Đukanoviću.

Slično možemo reći i za Šešeljevu podršku Milatoviću pred drugi krug, koja je često navođena kao ultimativni dokaz velikosrpskih aspiracija novog predsednika. Dok je navodno Nenad Čanak branio “građanski” režim u Podgorici, Šešelj je uključenjem u jednu od emisija javno podržao Milatovića, istakavši pri tom niz uvreda na račun Čanka. Svako ko letimično prati političku scenu Srbije zna da su i Čanak i Šešelj dva političara bez ikakve ozbiljnije podrške u Srbiji, a obojica jako bliski aktuelnom režimu. Zavisno od toga u kom pravcu treba usmeriti javno mnjenje, jedan ili drugi dobijaju prostor na režimu bliskim televizijama.

Takođe, ne treba zaboraviti ni da je upravo Đukanović bio jedan od najvažnijih Vučićevih partnera i to mnogo više na poslovnom planu. Sve dok su njihovi lični odnosi bili dobri, odnosno dok su im se interesi poklapali i odnosi Srbije i Crne Gore su bili na visokom nivou. Kada su se lični odnosi dva vladara promenili (što slikovito govori o unutrašnjim prilikama u dve države), došlo je i do zatezanja državnih odnosa, a tada je najlakše zaigrati na nacionalističke karte. U mnogo manjoj meri je sukob Đukanović-Vučić izbio zbog političkih nasuglasica – u trenucima kada je regionalno mafijaško klupko počelo da se odmotava došlo je do zahlađenja odnosa.

Pogled preko plota: Ni Milo ni Velika Srbija

Uslovno rečeno, treća grupacija u Srbiji je bila blagonaklona prema nekome od kandidata na srednjim pozicijama, jer je u Đukanovićevoj politici videla niz sličnosti sa Vučićevim režimom u Srbiji. Ovde je uglavnom reč o opoziciono nastrojenoj javnosti u Srbiji koja se nalazi progresivnoj strani političkog spektra. Poređenje stoji zato što je reč o dve duboko korumpirane države gde su interesi vladajućih partija bili duboko isprepletani sa kriminalnim krugovima, što uz široko rasprostranjeni klijentelizam, rođačku raspodelu funkcija i sinekura, te spoljnopolitičku legitimizaciju čini režime dugotrajnim i teško smenjivim. U neku ruku, napravljena je paralela između Đukanovićeve i Vučićeve politike, dok je smena vlasti na izborima kod komšija ulila nadu da je takav scenario moguć i kod kuće.

Podrška zapadnih država stabilokratiji na Balkanu u prethodnih desetak godina je obojila regionalne odnose. Sve dok je ispunjen osnovni uslov – okrenutost Zapadu i u dovoljnoj meri zadovoljenje geopolitičkih interesa ovih država na Balkanu – druge teme, kao što su stanje demokratije unutar države i korupcija su u drugom planu. Na kraju krajeva, i sam Vučić je, na rezultate crnogorskih izbora rekao: “Taj film nećete gledati u ovoj zemlji”. Milatovićeva pobeda ulila je nadu u drugačiji scenario.

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Search
Search

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.