Noć se izdigla i tišina je promukla
Načuh svoje misli
Voli sebe prvo
I pusti ono što je odavno otišlo
I ugazi ono što te mrvi
I spali ono što te uznemiruje
Svojom snagom odolijevaj
I sve što te tišti upari sa usamljenošću
Tvoj jezik niko ne razumije
Ne prevodi svoju maštu
Nemoj biti žrtva užurbanosti
I pogledaj kratke jedne pahuljice
Broji sazvežđa
I čekaj godinama da ugledaš Halijevu kometu
Ostani budna do svitanja i razgraniču
Kad prestaje mrak a počinje dan
Nipošto ne krivi sebe, nikada
Rasplamsaj misli
I nikad ne dozvoli
Da svoj šareni um obojiš u crno i bijelo
***
gledam bore na njenom licu
i u svakoj od njih pokušavam da uočim priču
ali teško je
to nijesu priče
to su romani
to je život
satkan od uspona i padova
bola i patnje
radosti
jer
bore su njen život
a život je teško iščitati
- Biologija 21. vijeka
Lozinke su „najslabija karika“ u sigurnosnom lancu, ali nisu jedina.
- PC Press
