Izlazak iz tame srednjeg veka

Pod formom borbe za istinu, pravdu i slobodu čine se isto zla dela kao i u ime Boga, iako se čine u manjoj meri nego kod ateista, ali se opet čine.
Miloš Bogdanović: Izlazak iz tame srednjeg veka_643347416f3bf.jpeg
Novo!
Close
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Postoje četiri razloga zbog kojih je prosečan vernik gori od ateiste ili agnostika u svakom pogledu.
Prvi je što versko učenje kod vernika pobuđuje fanatične motive kao pokretač na dobra dela (krivicu, gordost, ponositost, sebični sentiment, …). Krivica (iskušenje prav. zilotizma, katolicizma, islama…) rezultuje licemernim sputavanjem greha, strahom od zavere, sumnjičenjem i osuđivanjem. Gordost (srpski pravoslavni specijalitet) rezultuje veoma lakom uvredljivošću, mržnjom i sukobima. Sebični sentiment (iskušenje karizmata, “evanđeoskih hrišćana” i bogomoljaca) rezultuje kukavičlukom i emotivnom ranjivošću, zbog kojeg ti vernici traže od države da represivnim putem zabrani svaku kritiku koja bi pokvarila lažni mir njihove uspavane savesti. To je sve suštinski razlog zašto su vernici u proseku gori od ateista.

Drugi razlog jesu površni moralni zahtevi, pa umesto da se vernici kaju za loše motive srca (ponositost, sebičnost, telesnost, zavist, mržnju…) oni se kaju za prekršaje pravila ponašanja (formalne zahteve tradicije i običaja) ili za loša osećanja. Takav vernik će da se pokaje što ti je rekao ružnu reč, ali ne i zato što je takav u srcu. On se kaje što nije bolje sputao greh i bio bolji licemer. A kaje se iz pomenutih loših motiva: straha nečiste savesti, sramote povređene gordosti i žalosti sebičnog sentimenta, umesto iz prave ljubavi.

Treći razlog je posledica prethodna dva razloga, jer kako takvi vernici zbog svog zavaravanja nemaju čistu savest, oni sada traže mir u psihološkom efektu svojih rituala. Ponavljanjem napamet naučenih molitvi i osenjivanjem znakom krsta žele da šarmiraju Boga da im progleda kroz prste. U magijskom shvatanju pričesti i psihoterapeutskom efektu ispovedanja greha svešteniku, nalaze psihološku relaksaciju za nečistu savest i samim tim sistem za dalje grešenje. Satanisti su tu bar iskreni, pa se prvo zahvale sotoni i onda učine greh, a ovi lažni hrišćani prvo učine greh, pa se zahvale Bogu što im je greh (navodno) oprostio.

Četvrti razlog je uništenje zdravog razuma da ne bi postali svesni prethodna tri mehanizma, tako što svoje poverenje poklanjaju svojim verskim autoritetima koji misle i odlučuju umesto njih samih ili se oslanjaju na svoja osećanja. Ovo uči pravoslavlje: “Treba imati puno poverenje u one koji su u Gospodu na sebe preuzeli staranje o nama, makar i naredili nešto što je suprotno našem mišljenju i što se naizgled protivi našem spasenju.” (Sveti Jovan Lestvičnik) A ovo uči katoličanstvo: “Mi svi možemo da budemo zajedno istog uma i saglasni sa samom crkvom; ako će ona bilo šta opisati kao crno, što našim očima izgleda kao belo, mi bi trebalo na isti način da tvrdimo da je crno.” (Ignjacije Lojola)

Rezultat je da sva moguća istraživanja otkrivaju da su vernici u proseku gori od ateista. Ali ateisti nisu mnogo bolji od vernika. Pod formom borbe za istinu, pravdu i slobodu čine se isto zla dela kao i u ime Boga, iako se čine u manjoj meri nego kod ateista, ali se opet čine.

Srednjevekovni strah od osvetoljubivog Boga danas ateizam zamenjuje strahom od osvete države. Umesto svevidećim Božjim okom, država “svevidećim okom” svojih bezbednosnih kamera snima i kontroliše ispravnost ljudskog ponašanja. Umesto večnim mukama u paklu, ona ljudima preti odlaskom u zatvor za njihovu neposlušnost. Ako kritički gledamo na program školske veronauke što kod dece budi strah od kršenja Božjeg zakona, zar ne bismo istim kritičkim duhom trebali da gledamo na program građanskog vaspitanja što kod dece razvija strah od prekršaja krivičnog zakonika?! Umesto da ljudi budu navedeni da pobede svoje slabosti karaktera i da žive ispravno pokrenuti ljubavlju, oni su strahom od kazne izmanipulisani preko svojih slabosti da spolja žive ispravno.

Ateistička životna filozofija, isto kao i životna filozofija većine vernika, pri definisanju moralnih zahteva, ne ulazi u kvalitet ljudskih pobuda (jer je nemoćna da ih promeni), već se zadovoljava time da čovek svoje slabosti ne izražava na štetu drugog čoveka. Ateista će isto kao i vernik, biti sklon da se pokaje za loše postupke i ružna osećanja prema svom prijatelju, ali ne i za loše motive srca, koji su izvor njegovog lošeg reagovanja, jer ih kroz površne moralne zahteve nije ni svestan kao izvora svog problema. On će se pokajati, kao i vernik, što je bio loš licemer, a ne što je takav u srcu.

Sam ateizam, budući da samo negira Boga, ne podrazumeva svest o tome da je izvor grešenja u lošim motivima srca, već čoveka prepušta ulaganju napora da se loši motivi samo sputaju u ispoljavanju, umesto da se reformišu.
Iako religiozni trikovi i mehanizmi koji oslobađaju čoveka od njegove odgovornosti svakako prevazilaze one koje koriste ateisti, ni sami ateisti nisu na njih imuni. Pojam religije kao opijuma naroda u ateizmu jeste adekvatan pojmu opijanja narkoticima, meditacijom, zloupotrebom muzike, filma, video igrica, itd. Pojam ispovednika koji u religiji pruža čoveku psihološku satisfakciju u rasterećenju od osećanja krivice, zamenjen je kod ateista ulogom psihoterapeuta koji takođe površno pomaže svom pacijentu, ne da reši svoje probleme u svom korenu, već da se prijatnije oseća. Razni religiozni rituali sa svojom psihološkom satisfakcijom su u ateizmu zamenjeni raznim sujevernim pravilima, strahovima i interesovanjima (zanimanjem za horoskop, itd).

Kao što se religiozni ljudi oslobađaju potrebe da razumno preispituju smisao svojih motiva i postupaka, i umesto toga se oslanjaju na svoja osećanja i utiske, kao i na stavove svojih religioznih autoriteta, tako i ateisti pokazuju sklonost da se u prosuđivanju ispravnosti svojih motiva i postupaka više oslanjaju na kvalitet svojih osećanja (prijatnost hedonističkog užitka) i stavove svojih svetovnih autoriteta, nego da sami razumno analiziraju smisao svojih motiva i postupaka u prosuđivanju njihove ispravnosti. Razumno preispitivanje kvaliteta pokretačkih motiva bi ateistu učinilo svesnim da je njegova dobrota oskrnavljena sebičnošću, ponositošću i strahom od kazne, a analiza smisla sopstvenog ponašanja bi ga učinila svesnim da on sam ima svoje lažne bogove koje vidi u raznim izvorima užitka (novac, slava, moć, seks…), i da tim bogovima pridaje natprirodnu i nerealnu moć da oni njegovu sopstvenu žeđ duše mogu navodno da zadovolje.

Interesantno je da savremena popularna psihologija sadrži u sebi sve tehnike koje su sastavni deo Duhovnih vežbi Ignacija Lojole, od ispovedanja do okrivljavanje neprijatnih okolnosti iz rane mladosti za sadašnje tegobe, samo što ih promoviše bez religiozne forme. Dakle, ateisti mogu bez problema da primenjuju iste tehnike satisfakcije koje primenjuju i vernici, samo što su te tehnike lišene verske forme.

A razmislie kakvi bi bili rezultati religije koja bi za svoje temelje uzela ove 4 zablude zbog koje su vernici gori od ateista, ali koje i ateisti primenjuju?

To je bilo iskustvo protestantske reformacije od XVI do XIX veka koja je kritikom 4 pomenute zablude izvukla civilizaciju Zapada iz tame srednjeg veka.

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Search
Search

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

HEFTIČNI BILTEN

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije.

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.