Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku
Iako je osnivanje famoznog “narodnog pokreta” koje je najavio Aleksandar Vučić i dalje obilježeno brojnim nepoznanicama, jedna stvar je jasna: njegov cilj je da sve ostane isto. I to tako da se rasprši politički odgovornost, disciplinira politička scena i formira ideja “racionalnog” političkog ponašanja.
Predsednik Srbije, Aleksandar Vučić početkom marta meseca najavio je stvaranje novog političkog subjekta u Srbiji kome je za sada radno ime “Narodni pokret za državu” (postoje još dve varijacije imena: “Narodni pokret za Srbiju” i “Narodni pokret za odbranu Srbije”). Sa obzirom na to da je Vučić istovremeno predsednik države i stranke koja je uspela da stvori monopol u stranačkom i parlamentarnom životu u Srbiji, kao i da ovlada svim državnim institucijama, ova najava pokrenula je niz nagađanja o tome šta bi mogla da bude krajnja posledica stvaranja novog političkog subjekta iz samog vrha državnog aparata i najmoćnije političke stranke.
Umorna i nemaštovita, aktuelna politička i medijska scena uhvatila se za ovu temu kao najaktuelniju usred preteće globalne krize sistema. Ipak, uprkos činjenici da je postala jedna od vesti dana, još uvek oko ove inicijative postoje nejasnoće, a upravo te nejasnoće raspaljuju maštu i daju prostora za spekulacije šta je zapravo krajnja ideja sa stvaranjem takvog pokreta i šta on sve može da znači. Iz inicijalnog Vučićevog obraćanja, kao osnovni motiv izdvaja se potreba da se animiraju “svi pametni ljudi” koji bi se okupili oko zvanične kosovske i politike neuvođenja sankcija Rusiji, a sve povodom, kako je rečeno “zato što smo pritisnuti spolja”.
Pokret protiv kataklizme
Ako pogledamo šta je sadržaj poruka koje Vučić i drugi javni zagovornici ideje, jedini pouzdran zaključak koji može da se donese jeste da nam se sprema serija kataklizmičnih događaja koje će na neki način preduprediti političko jedinstvo oko vladajuće stranke. Pored toga što je to osnovna ideja svake vlasti u klasnom društvu – da interese vladajuće klase ili grupe predstavi kao opšte interese, to je inače jedna od osnovnih tehnika koju Vučićeva politika dosledno sprovodi; možda najupečatljiviji primer je formiranje koalicione vlade sa SPS-om čak i u trenutku kada su na izborima ostvarili najubedljiviju većinu u istoriji srpskog parlamentarizma. Dve partije sa najvećom većinom zbog bojkota dela opozicije delile su odgovornost u periodu u kome se ništa drastično nije dogodilo.
Tada, kao što je po svoj prilici i sada, osnovna ideja bila da se ako ne stvori, a ono ostavi utisak o političkom konsenzusu, zbog predubeđenja da konsenzus, ili nešto slično njemu, ojačava međunarodnu poziciju Srbije. Kritičari vlasti u ovome vide kukavičluk i želju da se odgovornost razvodni što je više moguće. U tom smislu, sa složenom međunarodnom situacijom povodom rata u Ukrajini i povodom neprestanih tenzija po kosovskom pitanju, delegiranje odgovornosti i pravljenje konsenzusa na nivou “svih pametnih ljudi” deluje kao taktički manevar i za spoljnu i za unutrašnju upotrebu.
Kratki istorijat
Prve najave o stvaranju “nadstranačkog” pokreta koji bi trebalo da okupi nešto što se samodefiniše kao “državotvorna snaga” pojavile su se u septembru mesecu 2022. godine. Nedovoljno razrađena, pomalo nejasna, ova najava je ubrzo pala u senku aktuelnijih vesti, da bi početkom ovog meseca vaskrsla u jednom od Vučićevih medijskih obraćanja, a od protivnika je bila doživljena kao nedovoljno ozbiljan pokušaj rebrendiranja stranke.
Iako nešto detaljnija, i ovoga puta je ideja ostavljena sa delimičnom aurom tajne, jer se očigledno računa na efekat koji dobro dresirana, tračevima sklona politička čaršija dopunjava svojim teorijama. Istina je da kada se zaista pogledaju sve informacije koje postoje, onda je ime pokreta sasvim dovoljno da sumira sve ono što se o njemu do sada zna: državotvornost, sabornost, odbrana, narod. Dakle, još jedan nacionalistički pokret sa uobičajenim programom – narod je tu da brani državu.
Sve ostalo je još uvek nejasno. Pravo formiranje pokreta je neodređeno najavljeno za maj ili juni mesec. Prva promotivna aktivnost je takođe ostala nedorečena: skup u Vranju i poseta jugu Srbije unapred je viđena kao prvi skup novonajavljenog pokreta. Međutim, po njegovom završetku ostalo je nejasno da li se to dogodilo, ili je reč o još jednoj medijskoj ofanzivi vlasti u kojoj Vučić ide naokolo i obećava rešavanje svih problema u osvit Trećeg svetskog rata. Turneja se nastavila u Sremu, a o “pokretu” nije bilo mnogo reči. Pošto su očekivanja medija i javnosti izneverena po pitanju promocije “državotvornog pokreta”, poseta Vranju je naknadno imenovana kao “turneja” razgovora čiji je cilj valjda da predsednik u ličnom kontaktu sa građanima razradi dalje ideje za buduće delovanje.
Međutim, u gradovima Srbije pojavili su se plakati čiji su autori zvanično nepoznati, a oko kojih postoje špekulacije da su prvo delo tog državotvornog pokreta. Na jednom od njih prikazani su likovi lidera krajnje nacionalističke desnice – Miloša Jovanovića iz Nove demokratske stranke Srbije, Boška Obradovića iz Dveri i Milice Đurđević Stamenkovski iz Zavetnika sa tradicionalnim belim kapama kosovskih Albanaca ispred kojih je lik Aljbina Kurtija. Drugi plakat posvećen je posebno Milošu Jovanoviću, na njoj mu je fotošopirana veretka pošto su tabloidi objavili da ovaj narodni poslanik i branitelj Kosova ima i francusko državljanstvo. Pored plakata ostavljane su poruke: “Milica lažljivica” i “Miloš” Francuz. Sve u svemu, do sada najveći najavljeni nacionalni politički projekat svodi se na maglovite najave i nepotvrđeno autorstvo nad lošim i nemaštovitim plakatima.
Kuda nas to vodi?
Ako je suditi po prvim delima koja mu se pripisuju, taj svenacionalni pokret očito teži disciplinovanju političke scene. Sa obzirom na to da su se prvi na udaru našli ultradesničari koji su skloni tome da svaki potez koji im se ne sviđa po kosovskom pitanju proglašavaju izdajom, može da se zaključi kako je najakutniji taj problem. Upravo zato se na lidere stranaka koje najčešće govore o Kosovu zastupajući stalnu liniju zaoštravanja ukazuje kao na licemere, što inače i jesu, jer su se naročito Jovanović iz NDSS i Milica “Zavetnica” istakli kooperativnom retorikom punom divljenja za Vučićevu politiku kada su nakon poslednjih izbora završili u parlamentu, neki kažu upravo zahvaljujući podršci vladajuće stranke.
Kosovo je, međutim, druga priča: krajnja desnica u Srbiji kao svoj razlog postojanja vidi upravo bavljenje kosovskim pitanjem koje je, sa obzirom na objektivnu nemogućnost da se u praksi bilo šta promeni, postalo jedno opšte mesto za bildovanje nacional-šovinizma. Upravo ta činjenica predstavlja problem nosiocu najveće vlasti, iako je on tokom svoje čitave političke karijere bio jedan od tih koji su na tom mestu iskazivali svoju militantnost i nacionalističku ispravnost. Logikom političkih procesa, sada mu baš to smeta. Zato on pokušava da budući pokret profiliše kao “put normalnosti i racionalnosti” uz naznaku da je to “jedini put”.
Za sada je jasno da, ma koliko “nadstranački” taj pokret bio, on neće biti otvoren za likove sa plakata. Ali, ko je, bar za sada, tu i ko bi mogao da bude kada on bude formiran? Osim minijaturnih stranaka-prilepaka koje su zakačene za vladajuće naprednjake ili takođe vladajuće SPS-ovce od kojih se očekuje da u njemu učestvuju i dobiju neku ulogu, svi ostali koji se, makar i formalno nalaze van vlasti su, bar za sada, odbili ideju da se priključe. Za sada se samo Aleksandar Vulin izjasnio o nedvosmislenoj podršci stvaranju novog pokreta, ali to ionako spada u njegovu uobičajenu ulogu sluge pokornog spremnog da ujede koga treba na dati znak.
Samo disciplinovano i poslušno
Pored tolikih nepoznanica u vezi sa suštinom delovanja za sada najavljenog novog političkog pokreta, nesumnjivo je da on treba da obezbedi disciplinovanje političkih subjekata, ne samo u vezi sa narečenim pritiscima koje dolaze iz zapadnih zemalja, nego i dugoročnije gledano. Očito da je došlo vreme da se politički akteri postroje po kriterijumu “državotvornosti”, što kao i kod svih drugih slučajeva deifikacijedržave nesumnjivo smrdi na fašističke ideje.
Postoje mišljenja da je stvaranje novog pokreta pokušaj da se preko afirmacije nove političke forme Vučić zapravo odriče dosadašnje stranke, ali ta mišljenja dolaze iz krugova “dobro upućene” političke čaršije koja se do sada nije proslavila po ostvarivanju prognoza. Ideja o rebrendiranju nije ni nova niti je za odbacivanje, ali ipak treba imati svest o limitima takvog poteza. Vučić neće moći da promeni prezime, kao ni Vulin niti bilo ko drugi iz te nomenklature, niti se uopšte može uočiti razlika između pozicije budućeg pokreta i pozicije sadašnje SNS.
Taj proces zadire dublje od trenutnog disciplinovanja desnice koja je uostalom nesumnjivo povezana sa vlastima i svim mogućim strukturama bezbednosnih snaga – i ide dotle da se svaki pokušaj normalizacije odnosa u bilo kom od zamrznutih konfilikata, a naročito kosovskom može da bude ocenjeno kao nedržavotvorno ponašanje, tačnije rad protiv iste na bilo kom nivou. Ukratko, iako nejasnih oblika, ovaj pokret ima svoje dugoročne i kratkoročne ciljeve, usmerene ka međunarodnoj i unutrašnjoj javnosti. Kada pogledamo sve što o njemu sada znamo jeste da je osnovna ideja da se ne menja ništa.
Sa obzirom na odnos snaga, po kosovskom pitanju osnovna ideja je da stanje ostane što je otvorenije moguće. Uprkos retorici, niko ne gaji iluzije da je Srbija u mogućnosti da bilo šta promeni na Kosovu, pa makar imala stopostotni konsenzus, kao što ga nema uprkos političkim i medijskim pritiscima. Takođe i po pitanju sankcija Rusiji. Suština je u tome, da u idealnom slučaju ovaj pokret želi da se izbori da stvari ostanu ovakve kakve su. Sa obzirom na složene okolnosti i činjenicu da je manevarski prostor znatno smanjen, realniji cilj je da usred potresa koji se očekuju ne bude razlog za unutrašnje turbulencije.
Za to vreme, u senci državotvornih tema, radnice i radnici nastavljaju da umiru na svojim radnim mestima, pripadnici mlađih generacija nastavljaju da koriste svaku priliku da emigriraju, broj ubijenih žena u partnerskom nasilju probija neslavne rekorde, ali izgleda da to nisu državotvorne brige.
