Kad se tek zahodžio, nije učio hatme – iz ubjeđenja da nije halal učiti “za pare”. Trebala mu je dobra godina dana da dođe u vinklo. Bio mu u džematu jedan Ekrem od Tešnja koji mu je vršio nesnosan pritisak. Njegovu su hatmu, od tog Ekrema, uvijek predavali uoči Lejletul-Kadra i kako ja nisam želio da učim, počeo mi praviti probleme. A bio ters čovjek, da Bog sačuva.
Ostali su se navikli da im hodža ne uči hatme i jasine, ali Ekrem jok. Počeo da hoda po gradu i priča kako sam ekstremista, kako mijenjam vjeru, ukidam običaje, ne radim svoj posao, ne poštujem džematlije, ne znam s ljudima i šta sve još nije pričao.
Vidim da će mi budala napraviti problem, ostat ću bez posla, a ona mi dječica u kući, pa ga zovnem i kažem da ću mu završiti tu hatmu.
I proučim, ali stvarno proučim. I kad je bilo da se predaje, zovnem ga i velim da sam proučio, ali nema – Boga – sem – Allaha da ću uzeti pare. A on zastade, pocrveni, pa vrisnu. Stade da galami po džamiji, da se hvata za glavu: “Znaš da nije džaiz dok se ne plati”, “Hatma legne tek kad se daju pare”, “Je li ti misliš da sam ja neki miskin”, i slično.
Vidim da će se stvari izmaći kontroli, pa ga uzmem za ramena: “Stani, Ekreme, eto plati, nije problem.” Boga mi se smiri, te me upita: ” Koliko ti je hatma?” Ko da me maljem zviznu. “Kako Ekreme, misliš koliko mi je hatma? Pa to je Kur’an, ne možemo se oko toga cjenkati.” Opet poče ahmak da galami. “Sve ima svoju cijenu”, “Svi budale, samo ti poštenjačina”, “Reci koliko je ili idem u medžlis da te prijavim.” Dignem ruke: “Daj koliko ti je od srca.” “Nemoj mi od srca, nego reci koliko da platim i da idem za svojim poslom!”
Vidim da će mi haos napraviti. I sasječem stvar, da lakše svarim sramotu.
“Eto, daj koliko si nanijetio kad si krenuo iz kuće.”
Odlomak iz knjige: Radio Piton, Samedin Kadić
