Uzbuna na tržištu energije

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Ako se prepustimo silama tržišta, dolazeća kriza će neizbežno doneti jedan od najvećih transfera bogatstva u korist najbogatijih.
Ilustracija: An-Stefaniya Podgornova
Ilustracija: An-Stefaniya Podgornova
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Novo!
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Onog dana kada je Liz Truss postala premijerka, nekoliko novinara je ponudilo „ekskluzivne“ uvide u njen plan za rešavanje energetske krize. Ali planovi koje su opisali suštinski se razlikuju. U jednom Truss namerava da potroši 75 milijardi funti za kompenzacije distributerima energije zbog ograničenja cene, u drugom da prebaci teret na potrošače i primora ih da se dugoročno zaduže, a u trećem da sve finansira zaduživanjem države.

Uskoro ćemo znati šta je odlučila. Zasad je izvesno da će tržište energije – to čudovište koje je država stvorila da bi pomogla energetskim kompanijama koje nikada nije ni trebalo privatizovati – uskoro prestati da funkcioniše.

Kada država počne da reguliše veleprodajnu cenu energije, isplaćuje naknade posrednicima i ograničava cene koje plaćaju potrošači – ne samo domaćinstva nego i pabovi, perionice i domovi za stare – „tržišne sile“ odlaze u svet fikcije. Problem je u tome što tržišno rešenje za ovakvu krizu ne postoji, kao što ne postoji tržišno rešenje za cunami. Cene vrtoglavo rastu jer energije nema dovoljno. Energije nema dovoljno zato što je Vladimir Putin obustavio isporuke gasa. Nalazimo se usred energetskog rata i ostali smo bez opcija koje imamo u doba mira.

Torijevci to možda neće naglas reći, ali njihovi potezi pokazuju da i oni počinju da shvataju šta se događa. Ako želimo da imamo dovoljno električne energije, da podstaknemo korišćenje nuklearnih elektrana i obnovljivih izvora, i pritom zadržimo cene ispod nivoa koje nameću zakoni ponude i tražnje, potrebna je intervencija kojom će se suspendovati delovanje tržišnih sila.

Izgleda da su laburisti dobili prve dve runde u ovoj političkoj debati. Prvo, kada je Rishi Sunak na mestu ministra finansija pristao na uvođenje vanrednog poreza, i ponovo kada je Liz Truss podržala zamrzavanje cene energije za domaćinstva. Ove pobede, mada simbolične, imaju znatnu političku težinu. Laburisti su prvi ponudili rešenje, a plan zamrzavanja cena koji su objavili Keir Starmer i Rachel Reeves, ministarka finansija u senci, bio je jasan, jednostavan i utemeljen na univerzalističkim načelima.

Prema planu koji nude laburisti ograničavanje cene donelo bi korist svima, a ne samo siromašnima. To je više od čina društvene solidarnosti. Plan polazi od ideje da bi univerzalno ograničavanje cene pomoglo da se suzbije inflacija i tako donekle umanje troškovi zaduživanja.

Većina glasača ne razume sve detalje, ali jasno im je da bi prema planu laburista njihovi računi za energiju bili zamrznuti i da bi razliku u ceni snosili giganti naftne i gasne industrije kroz ukidanje poreskih izuzeća koje su dobili zaslugom Rishija Sunaka. Ukratko, u pitanju je dobra politika i dobra ekonomija. Sada je izazov izboriti se za prihvatanje takvih načela u debatama koje će se voditi povodom većeg i obuhvatnijeg energetskog paketa koji Truss upravo sprema.

Trošak ograničavanja cene za domaćinstva na prosečan iznos od 2.500 funti godišnje u naredne dve godine procenjuje se na 75 milijardi funti. Ali na domaćinstva otpada samo 40 procenata potrošnje energije u Velikoj Britaniji. Ako bi se uključile fabrike, mala preduzeća, bolnice, domovi za stare i škole, račun bi iznosio 188 milijardi funti.

Pitanje je ko će to da plati i kada? Radnici ili kapitalisti? Sada ili u budućnosti? Za svu stvorenu vrednost koja se meri godišnjim BDP-om postoje samo dva konačna odredišta: nadnice i profit. Očekuje se da će realne zarade uskoro početi da padaju brže nego ikada otkako se njihovo kretanje meri. Profiti, s druge strane, vrtoglavo rastu. Ako se prepustimo silama tržišta, dolazeća kriza će neizbežno doneti jedan od najvećih transfera bogatstva u korist najbogatijih.

Načelo da trošak ograničavanja cene energije treba da snose korporacije, kroz veće poreze i ukidanje dividendi, a ne radnici, kroz veće poreze, kresanje budžeta za javne usluge i opadanje realnih zarada, očigledno je socijalističko. Ali prihvataju ga i umereni socijaldemokrati kao što su Starmer i Reeves.

Mada je to zasad manje očigledno, u određenom trenutku će i konzervativci morati da ga usvoje i primene. Prirodni instinkt im govori da troškove krize treba prebaciti na radnike i da to treba učiniti odmah, kroz smanjenje nadnica, povećanje poreza i kresanje budžeta za javne usluge. Ali čini se da i desnica koja se kune u slobodno tržište shvata da ako bankrotiraju domaćinstva moraju bankrotirati i vlasnici njihovih hipoteka, a posle njih i hedž fondovi čiji su se šefovi okupljali na zabavama koje je Liz organizovala na Mejferu.

U Britaniji i čitavoj Evropi kapitalizam se suočava s baukom kontrole cena, vanrednih poreza, pa čak i nacionalizacije. Zato je prošle sedmice Allister Heath, urednik Sunday Telegrapha, upozorio da „energetski rat koji vodi Rusija gura Evropu i Ujedinjeno Kraljevstvo u ekonomski slom i socijalizam“. U međuvremenu, Izabella Kaminska, novinarka koja već dugo prati finansije i uređuje blog Blind Spot, piše: „ne razumem kako je moguće da tržišta ostaju tako smirena pred mogućnošću da većinski deo evropskog kapitalističkog sistema bude nacionalizovan. Umesto ’prava kupovine’, ugroženi kućevlasnici i mali preduzetnici mogli bi dobiti ’pravo prodaje’ imovine državi“.

Ukratko, najdalekovidiji pobornici laissez-faire kapitalizma shvataju da ovo nije prolazni eksces već istorijski trenutak u kom će taštine iz ere slobodnog tržišta sagoreti na lomači državnih intervencija. Pokušaj da se teret energetske krize svali na radnike, mala preduzeća i potrošače srušio bi ekonomiju. Zato svi predlozi koji pristižu iz kruga oko Liz Truss uključuju ispostavljanje računa nekim budućim poreskim obveznicima.

Jedna od mogućnosti, poručuje torijevska desnica, jeste da se država zaduži, kao u ratno doba, i taj novac – recimo 75 milijardi funti – preda energetskim kompanijama kao naknadu za gubitak zbog ograničavanja cene. Druga opcija koju Truss razmatra je zaduživanje samih potrošača, čime bi se svako domaćinstvo u Velikoj Britaniji opteretilo višedecenijskim dugom sličnim dugovima po osnovu studentskih kredita.

Odgovor laburista mora uključivati sledeća temeljna načela: prvo, ograničavanje cene treba da bude univerzalno, uz eventualnu dodatnu pomoć za najsiromašnija domaćinstva. Zatim, državna pomoć koja se pruža kompanijama iz privatnog sektora mora podrazumevati sticanje odgovarajućeg udela u vlasništvu ili celine vlasništva. Treće, kakva god intervencija da se odabere, njen konačni ishod mora biti redistribucija od najbogatijih u korist svih ostalih.

Takođe, ne smemo odustati od dugoročne posvećenosti promenama u načinu proizvodnje i korišćenja energije kojima ćemo okončati zavisnost od fosilnih goriva i totalitarnih država koje ih izvoze. S obzirom na dolazeću recesiju uzrokovanu energetskom krizom, laburisti bi relativno lako mogli braniti sledeći predlog: uvođenje vanrednog poreza na dobit po stopi od 95 procenata za kompanije koje posluju s naftom i gasom, a za svrhu pokrivanja troškova zamrzavanja cena i eventualno dodatno zaduživanje države za investicije u nuklearnu energiju i termoizolaciju domova.

Ali, kao što sam već rekao, potrebne su nam i strukturne promene u vlasništvu i upravljanju, počevši od državnih licenci za proizvođače nafte i gasa. Država bi morala da poseduje „zlatnu akciju“ u svakoj od kompanija koje rade na naftnim i gasnim bušotinama u Severnom moru da bi svojim upravljačkim pravima mogla da izdejstvuje odvajanje domaće veleprodajne cene od cene na svetskom tržištu.

Tako bi se direktno subvencionisao čitav sistem, od kompanije Centrica do računa za električnu energiju za pabove i domaćinstva. Pored toga, bilo bi pravično i logično nacionalizovati maloprodajne kompanije i nacionalnu distributivnu mrežu.

Investitori će tvrditi da su žrtve „eksproprijacije“ i zahtevaće obeštećenje po međunarodnim sporazumima. Ali u tom slučaju moraće da stanu na kraj veoma dugog reda, jer će se isto događati širom Evrope i sveta dokle god Putin bude u poziciji da nas ucenjuje isporukama gasa.

Preveo Đorđe Tomić

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.