U svom znamenitom djelu El-Bidaje ven-nihaje – Početak i kraj (u desetom tomu), hafiz Ibn Kesir, zabilježio je predaju u kojoj se navodi da je neki čovjek ušao kod abasijskog halife Mehdija, a u ruci je držao papuče, pa je rekao halifi Mehdiju: ”Ovo su papuče Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, i ja ih poklanjam tebi.”
Halifa Mehdi je prišao čovjeku, uzeo od njega papuče i poljubio ih, a zatim je naredio da mu se plati deset hiljada dirhema.
A kada je čovjek otišao, halifa Mehdi je rekao svojim saradnicima: ”Allaha mi, ja znam da Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, nije vidio ove papuče, a kamoli da ih je nosio. Međutim, da sam ga odbio, on bi rekao ljudima: ‘Dao sam halifi papuče Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, ali on ih nije prihvatio’, pa bi ljudi povjerovali, jer obični ljudi naginju onima koji su im slični. Oni će pomoći slabom protiv jakog, makar taj slabi bio i nepravedan. Tako smo kupili njegov jezik za deset hiljada dirhama, da ne bi širio smutnju među ljudima.”
Iz ove priče možemo uzeti sljedeće pouke:
Nisi obavezan da učestvuješ u svakom dijalogu ili raspravi na koju si pozvan.
Ne vodi trivijalne bitke, makar bio siguran u pobjedu. Jer, pobjeda u kojoj ćeš izgubiti sebe je sama po sebi gubitak koji se ne može nadoknaditi pobjedom koju si ostvario, ma koliko izgledala svijetla.
Znaj da nekada i povlačenje ima okus pobjede i trijumfa.
Kad pobijediš sebe, ostvario si pobjedu, bez obzira na to što je taj trenutak izgledao kao površni i privremeni poraz.
Ponekad je vrhunac inteligencije da sakriješ svoju inteligenciju, a vrhunac razumijevanja je ponekad pretvarati se da ne razumiješ.
