Povampireni zakon o sezonskim poslovima

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Za početak, osveženi tekst nacrta ima novi naziv.
Peščanik
Peščanik
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Novo!
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Aktuelna vlast nije se proslavila kada je reč o ustavnosti zakona koje donosi u oblasti rada i socijalne politike. Neustavnost Zakona o radu i (masovna) neustavnost Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom već su utvrđeni od strane Ustavnog suda. Ima u tim zakonima još mnogo materijala za Ustavni sud, koji se za sada o tome ne oglašava. Baš kao što se ne oglašava ni o očigledno neustavnoj uredbi kojom su uvodi prinudni rad korisnika novčane socijalne pomoći. Nacrt zakona o socijalnoj zaštiti povučen je posle izuzetno negativne reakcije stručne javnosti.

Tragikomične izmene Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje su u jednom trenutku dovele do legalizacije rada na crno – one su tiho povučene samo par meseci nakon početka njihove primene, kada se neko dosetio šta je napravljeno. Odista impresivan saldo normativnih promašaja.

Međutim, retko koji propis je izazvao toliku pažnju pre samog donošenja, kao što je to bio slučaj sa Nacrtom zakona o radnom angažovanju zbog povećanog obima posla u određenim delatnostima. Sindikati, organizacije civilnog društva, domaća stručna javnost, ukazivali su na njegove neverovatne mane još u toku izrade nacrta zakona. Nakon što je objavljen da bi prošao (brzu i neefikasnu) javnu raspravu, nacrt je privukao pažnju stranih i međunarodnih instanci, pa su se (hronološkim redom) o njegovim rešenjima negativno izjasnili i Komitet UN-a za ekonomska, socijalna i kulturna prava, Američka advokatska asocijacija, kao i grupa specijalnih izvestilaca UN-a koja je poslala pismo Vladi Republike Srbije na koje po svemu sudeći još uvek nije dobila odgovor.

Konačno, pre nekoliko dana obelodanjena je i analiza Međunarodne organizacije rada (MOR) kojoj je nacrt zakona poslat na mišljenje. Sve navedene instance imale su samo reči ozbiljne, argumentovane kritike. To ni ne čudi jer nikome u Srbiji – osim NALED-u koji uporno lobira za donošenje ovog zakona – nije jasno čemu bi on služio, zašto se donosi i zašto ponovo reguliše nešto što je već regulisano Zakonom o radu, i to na način koji je nemoguće racionalno opravdati.

Nakon faktičkog povlačenja nacrta zakona iz procedure, bilo je jasno da se on neće vraćati pre izbora u aprilu ove godine. Takođe je međutim bilo jasno da to nikako ne znači da je vlast odustala od njegovog donošenja. I zaista, nakon što je proteklo nekoliko meseci, „unapređeni“ nacrt zakona je ponovo ugledao svetlost dana (nacrt u koji sam imao uvid datiran je 4.8.2022). U pitanju je tekst kojem bi trebalo posvetiti pažnju jer na jedinstven način pokazuje koliko politikanstvo može da uguši struku i koliko daleko je vlast spremna da ide, samo da bi NALED štiklirao svoju projektnu aktivnost kao uspešnu.

Za početak, osveženi tekst nacrta ima novi naziv. Budući da je prethodni opravdano kritikovan kao besmislen, sada je promenjen u „Zakon o radnom angažovanju na sezonskim i drugim povremenim poslovima u određenim delatnostima“. Time je vraćena bliskost sa trenutno važećim (i takođe potpuno neustavnim) Zakonom o pojednostavljenom radnom angažovanju na sezonskim poslovima u određenim delatnostima. Rekao bih da je to uzaludan pokušaj legitimizacije teksta, jer se oslanja na važeći zakon koji sadrži niz neustavnih odredbi, koji nam nikada nije bio potreban i koji nikada nije postigao značajne rezultate u primeni (šta god NALED o tome pisao u svojim istraživanjima). Isto se može reći i za ovaj nacrt. Ali krenimo redom.

Ako se porede stari i novi tekst nacrta član-po-član, videćemo da novi tekst sadrži određene kvalitativne izmene. U članu 1. izmenjen je predmet zakona, tako da odgovara novom nazivu. Ipak, to nije dovoljno da bi se objasnila njegova svrha postojanja, koja je i pored promenjenog (da ne kažem našminkanog) predmeta, ostala ista – regulisati rad na povremenim poslovima u pojedinim delatnostima, koji je već na sasvim dovoljan način regulisan Zakonom o radu. Već u drugom članu, zakonopisac pada na ispitu ustavnosti – ovaj rad uređen je kao rad van radnog odnosa, iako je jedna od preporuka MOR-a upravo bila da se taj član terminološki usaglasi kako bi se osiguralo jasno i konzistentno korišćenje osnovnih termina. Kolika je konfuzija na strani MOR-a govori i činjenica da se u komentaru nacrta upotrebljava izraz „employed person“ (zaposleni) za original na srpskom jeziku koji glasi „radno angažovano lice“, što dovoljno govori o tome koliko je jedinstvena ova kategorija radnika i koliko je teško razumeti šta se dešava u uređenju rada van radnog odnosa u Srbiji.

Domašaj zakona je ostao isti, čak se u sektoru poljoprivrede, šumarstva i ribarstva uvećao spisak poslova koje može obuhvatiti. U nacrtu nije prihvaćena ni molba MOR-a da se izbaci (ili makar bliže precizira) konfuzna odredba o tome da se pod ovim radom neće smatrati lica koja poslodavcu pomažu povremeno i bez naknade, pa su kao primer navedeni rodbina, susedi/komšije i prijatelji. Nešto mi govori da će u delatnostima u kojima je ovo ostalo dozvoljeno, ugostitelji, poljoprivrednici i ostali poslodavci naglo steći puno prijatelja i komšija, kao i da će daleka rodbina dolaziti da ih posećuje i pomalo poradi na njihovim poslovima. Povremeno. Da nije pretužno, bilo bi smešno.

Ono što je međutim ozbiljno, jeste opstanak odredbe prema kojoj će stranci moći nesmetano da ušetaju u Srbiju i krenu da se bave ovim poslovima, bez radne dozvole. Ova odredba je proširena time što je uvedena obaveza poslodavca da zatraži evidencijski broj stranca (EBS) od ministarstva unutrašnjih poslova. EBS izdaje MUP na osnovu priložene dokumentacije (svodi se na kopiju pasoša) u roku od 3 dana. U prethodnom nacrtu nije postojala odredba o EBS-u, pa se može reći da je ovo odgovor na ozbiljne kritike kako će ovaj zakon omogućiti gubitak svake evidencije o tome koji radnici dolaze u Srbiju da rade, kod kog poslodavca i koliko se zadržavaju, kao i na kojim poslovima i pod kojim uslovima obavljaju rad. Unete odredbe rešavaju (samo) administrativno pitanje registracije stranca. Ostaju međutim bar dva važna pitanja koja nisu rešena:

– Ovaj zakon pisan je za državu koja ima daleko efikasniji nadzor nad primenom zakona. Postavlja se pitanje šta poslodavca sprečava da preskoči ovu obavezu, na isti način kako je preskakao zakonske obaveze do sada? Takođe, postavlja se pitanje da li će se i dalje neopravdano tolerisati ako inspektor zatekne na radu stranca, a poslodavac tvrdi da „samo što nije podneo zahtev za izdavanje EBS-a“? Mora se dakle raditi na disciplinovanju poslodavaca, a ne na uvođenju suštinski nebitnih administrativnih formalnosti, da bi se sprečio rad na crno stranaca. Naravno, ovo sve pod uslovom da poslodavac ne tvrdi da mu je radnik zapravo daleki rođak iz Indije, Vijetnama ili koje god druge zemlje.

– Drugo je potpuno nerazumevanje svrhe procedure izdavanja radne dozvole. Radna dozvola se izdaje u postupku u kojem se utvrđuju dve činjenice. Prva je da li postoji domaća radna snaga za obavljanje istih poslova (daje se dakle prednost domaćim radnicima). Druga je – a ovo je posebno važno – da Nacionalna služba za zapošljavanje evidentira (pregledom ugovora koji strani radnik ima sa poslodavcem) da li je makar formalno ta osoba u zakonitim uslovima rada, odnosno da li postoje indicije koje se mogu posmatrati kao potencijalna trgovina ljudima u svrhu radne eksploatacije. U predviđenom postupku u nacrtu, takve kontrole nema, čak ni formalne. To nije čudno, jer je ugovor i dalje usmeni (ne postoji pisani trag) što dodatno komplikuje celu situaciju. Ali posebno je važno da nedostatak ove procedure onemogućava procenu da li će poslodavac ispuniti svoje obaveze, da li poštuje zakonski minimum prava radnika, da li je radniku obezbedio smeštaj, ishranu i tako dalje. Sve ono što se zameralo prethodnom nacrtu – a to je uglavnom da će njegova primena učiniti da Srbija postane rasadnik žrtava trgovine ljudima u svrhu radne eksploatacije – važi i za ovaj nacrt.

Kada je reč o ograničenju broja lica koja se na ovaj način mogu angažovati i samog trajanja angažovanja, postoji privid napretka ali se suštinski opet radi o našminkanoj odredbi. Naime, ukinut je uslov da se ograničenje od 10% angažovanih radnika na ovaj način (u odnosu na ukupan broj zaposlenih) odnosi samo na poslodavce koji imaju više od 50 zaposlenih. Kao što je statistika neumoljivo pokazala, na ovaj način ograničenjem bi bilo obuhvaćeno samo nekoliko procenata poslodavaca. Sada je granica od 50 zaposlenih ukinuta, pa se prag od 10% naizgled odnosi na sve poslodavce – međutim, uveden je kumulativni prag 10 radnika + 10% od ukupnog broja radnika. To znači da poslodavac može da angažuje 10 radnika na ovaj način iako ima samo jednog zaposlenog. Ako se opet pogleda statistika videće se da u delatnostima koje su obuhvaćene ovim nacrtom zakona najveći broj poslodavaca upravo ima do 10 zaposlenih. To znači da bi praktično najveći broj poslodavaca mogao sve svoje zaposlene (u radnom odnosu) da zameni bez problema ovom vrstom radnika. Ograničenje koje je zadržano iz prethodnog nacrta, da se ne mogu primiti radnici ovog tipa na mesta na kojima su u prethodna 3 meseca otpušteni zaposleni (u radnom odnosu) kao višak zaposlenih, neće moći da spreči ovakve zloupotrebe. Naročito kada se radi o povremenim poslovima, kada poslodavcu zaista nije problem da 3 meseca (van sezone poslova) provede bez otpuštenih zaposlenih.

Među ostalim odredbama nacrta koje su pretrpele izmene, najfascinantnije su one koje se tiču prava radnika koji će biti angažovani na ovaj način. Odredbe o radnom vremenu i pravu na bezbednosti i zdravlje na radu nisu menjane u odnosu na prethodni tekst nacrta. Iako i dalje postoji pravo na minimalnu cenu rada po radnom satu, odnos zakonopisaca prema troškovima poslodavca je i dalje servilan, do tačke kršenja osnovnih prava radnika. Tako se na primer članom 19. utvrđuje trajanje prekovremenog rada u ograničenom trajanju, ali se taj prekovremeni rad neće plaćati uvećano, kao što bi bio slučaj kod radnog odnosa. Naprotiv, radnik će biti plaćen najmanje minimalnu cenu rada po radnom času, koliko god radio u skladu sa postavljenim ograničenjima radnog vremena. Pravo na uvećanu zaradu dakle ne postoji – jer radnik u ovom režimu rada uopšte ne prima zaradu, već naknadu koja nema karakter zarade. Može se reći da su zakonopisci odustali od svake preporuke koju je MOR dao u svojoj oceni prethodnog nacrta zakona, u smislu uvećanja troškova rada koje snosi poslodavac. Tako u nacrtu nema mesta ni za plaćeno odsustvo, porodiljsko odsustvo i odsustvo radi nege deteta.

Kada je reč o kolektivnim pravima, nema ni pomena prava na štrajk, niti kakav je odnos radnika u ovom režimu rada prema kolektivnim ugovorima (da li se na njih primenjuju odredbe kolektivnih ugovora koje važe za zaposlena lica). Ali se zato – u skladu sa preporukom MOR-a – tu našla nova odredba člana 26. da se radno angažovanim licima garantuje sloboda sindikalnog organizovanja, u skladu sa Zakonom o radu. Ovo je presedan jer se radi o prvom pokušaju da se pravo na sindikalno organizovanje utvrdi nekome ko se ne nalazi u radnom odnosu. Iako je takav pokušaj za pohvalu – njegova realizacija je tragikomična. Najpre, nije jasno šta znači „u skladu sa zakonom kojim se uređuje rad“. Zakonom o radu je predviđeno da samo lica u radnom odnosu imaju pravo na sindikalno organizovanje, pa je otuda upućivanje na ovo rešenje praktično isključivanje mogućnosti korišćenja ovog prava. Ali zamislimo na trenutak da to nije ideja zakonopisaca i da su oni zapravo želeli da napišu „na način predviđen zakonom kojim se uređuje rad“, u smislu da obim tog prava i način njegovog uživanja budu identični onima koje imaju zaposleni na osnovu Zakona o radu. Ovo je malo bolje rešenje, ali šta će nam ono tačno doneti? Na osnovu člana 4. nacrta zakona, trajanje radnog angažovanja je ograničeno na 90, odnosno 120 radnih dana godišnje i ono je apsolutno. Kod istog poslodavca na pojedinim poslovima lice može biti angažovano samo 15 dana tokom jednog kalendarskog meseca. Dakle ovo praktično znači da će – primenom odredbi Zakona o radu – radnik u ovom režimu rada moći da bude član sindikata samo u periodima kada ima validan ugovor sa poslodavcem, odnosno kada je prijavljen na ovaj režim rada. Zamislite da budete 15 dana član sindikata, pa onda ko zna koliko ne možete da budete član sindikata? Čak i u slučaju neprekidnog rada od 120 radnih dana (oko pola godine) radnik u ovom režimu rada će teško biti zainteresovan da se priključi sindikatu i da sindikalno deluje. Istovremeno, ucenjivački potencijal na strani poslodavca biće ogroman, jer poslodavac može da okonča ugovor u svakom trenutku (možda baš zbog pristupanja sindikatu). Iako bi trebalo pohvaliti ideju da se ovim licima pruži pravo na sindikalno organizovanje, ona je ovako regulisana samo puka deklaracija koja nema nikakvu sadržinu niti šansu da se primeni. Ali je dobro što postoji, jer otkriva izuzetno važan problem koji postoji u Zakonu o radu – svim radnicima bi trebalo priznati pravo na sindikalno organizovanje, bez obzira na trenutni radnopravni status. A za tako nešto je potrebna izmena Zakona o radu, i politička volja da se izmena sprovede dosledno. Sve ostalo je samo neuko sređivanje fasade zgrade, dok temelji lagano tonu u propast.

Već je bilo dosta reči o odredbama nacrta koje se odnose na pravnu zaštitu radnika. Ona je, uz minorne izmene, ostala identična i nedovoljna. I dalje nema otkaznih razloga, otkaznog postupka, radnik ne ostvaruje niti jedno pravo po osnovu otkaza ugovora, niti može pokrenuti radni spor. Nijedna od ovih odredbi nije uvrštena u nacrt, iako su neke od njih bile preporučene od strane MOR-a (otkazni razlozi, pokretanje radnog spora).

U drugim delovima, nacrt je ostao identičan ili gotovo identičan. Poslodavcu se daje u zadatak brza prijava na evidenciju, ali se i dalje zadržava neverovatna odredba o usmenom ugovoru. Tako da je ovim zakonom stvoren neimenovani usmeni ugovor o radnom angažovanju van radnog odnosa, sasvim nova kategorija radnog angažovanja, do sada nepoznata čak i u egzotičnom radnom pravu Srbije. Način obračuna doprinosa je takođe ostao besmislen, i sve ono što je prethodno kritikovano i dalje stoji.

Kako se na kraju izjasniti o ovom nacrtu zakona? Kao i u slučaju nacrta zakona o radnoj praksi, čini se da su autori želeli da izmisle novi režim rada. I baš kao i u slučaju radnih praksi, to im nije pošlo za rukom. Mogu se navesti bar dva razloga za to. Prvi je da u Zakonu o radu postoje sistemska ograničenja, sistemske greške koje značajan deo ovog zakona čine suprotnim međunarodnim standardima rada, o čemu je već bilo dovoljno reči. Ne može se dakle ostvariti sistem rada van radnog odnosa, koji se naslanja na rad van radnog odnosa iz Zakona o radu, a da to bude dobar i progresivan način uređenja rada. Drugi problem praktično izvire iz prvog – zakonopisci su po svaku cenu želeli da urede novu vrstu rada van radnog odnosa. Nijednom im nije palo na pamet – iako su dobili jasne preporuke sa mnogih strana da je to jedino moguće rešenje – da urede, ako već žele, novi model rada u radnom odnosu. Osnovna zamerka novom nacrtu je identična onoj koja je data starom nacrtu – čemu ovo služi? Čemu normiranje nečega što je već normirano? Ako niste zadovoljni kako je normirano u Zakonu o radu – odlično, hajde da izmenimo Zakon o radu. Insistirati po svaku cenu na posebnom zakonu koji jednostavno ne može da se uklopi u sistem radnog prava, jer mu tu prirodno nije mesto, nema racionalno opravdanje svog postojanja i pogrešan je put kojim očigledno vlast želi da ide po svaku cenu.

Sasvim je jasno da Srbiji nedostaje radna snaga. Egzodus iz Srbije svih koji mogu i žele da rade u zemlje u kojima se ne krše osnovni standardi rada sada već toliko dugo traje da je svakim danom sve potrebnije da se desi sledeće: ili da se iz korena promeni politika zapošljavanja i uslova rada, pa da se naši ljudi nekako privuku nazad, ili da se makar smanji odliv radnika iz zemlje, ili da se nastavi sa uvozom radne snage iz ekstremno siromašnih zemalja, pre svega iz Azije. Budući da ovo prvo očigledno nije opcija za političare na vlasti, logično je okrenuti se drugome. I ne bi trebalo da postoji opšti, generalni negativni stav prema dolasku stranih radnika. Ali način na koji se njihovo prisustvo želi naglo uvećati navodi na pomisao da ćemo uskoro širom zemlje imati masu stranih obespravljenih radnika, koji su uz to i žrtve trgovine ljudima.

Slično je, ako ne i isto, sa domaćim radnicima. Sve što je već rečeno za prethodni, važi i za ovaj nacrt zakona. Radnici u ovim delatnostima koji su u radnom odnosu će u najboljem slučaju biti otpušteni, pa ponovo angažovani po novom zakonu, ako se ovakvo rešenje usvoji. Mehanizmi koji bi navodno to mogli da spreče smešni su i nedovoljni. Takođe, ako nadzor nad primenom ovog zakona bude istog minimalnog intenziteta kao što je nad primenom drugih zakona u oblasti rada, on neće ni u jednom aspektu uticati na smanjenje rada na crno. Baš naprotiv, nesavesni poslodavci će ga doživeti samo kao podsticaj da svoje prakse nastave – i o ovome je već bilo dovoljno reči kod kritike starog nacrta.

Sada smo u situaciji koja liči na onu kada dete želi da ugura kocku u okrugli otvor. I kada probate da mu objasnite kako kocka tu ne pripada, jedina reakcija koju dobijete jeste da poraste pritisak kojim se kocka gura u okrugli otvor. Mislim na vlast, naravno. Deca po pravilu brzo shvate, pa odustanu.

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.