Izrael i Istanbulska konvencija

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Bezbednost se opet javila kao izgovor da se država ne pozabavi nasiljem nad devojkama, jer oko tog načela postoji opšti konsenzus.
Michele Benericetti/ Wikimedia Commons
Michele Benericetti/ Wikimedia Commons
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Novo!
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Borba protiv nasilja nad ženama u Izraelu je započela 70-ih godina prošlog veka. Prvi zakon o sprečavanju nasilja u porodici je donet 1991, čime je izraelski feministički pokret uspeo da razbije podelu između privatne i javne sfere, kako bi porodično nasilje postalo tema od javnog interesa kojom država mora da se bavi. Uveden je mehanizam udaljavanja nasilnika iz kuće i započet proces osnivanja skloništa za žrtve nasilja. Prema svedočenjima feministkinja, najveći izazov je bilo razbijanje mita da Jevreji ne tuku, ne siluju i ne ubijaju žene.

Na red je došla Istanbulska konvencija. Evropsko veće je u aprilu ove godine prihvatilo zahtev Izraela da potpiše prvu međunarodnu konvenciju koja prepoznaje rodno nasilje. Međutim, zbog snažnog protivljenja desnice Izrael nije uspeo da to uradi pre raspuštanja vlade u junu. Potpisivanje je sada odloženo za period posle novembarskih izbora. Pokazalo se da religizacija društva i tema bezbednosti predstavljaju nove izazove koje treba savladati u borbi za bolji položaj žena.

Zbog svog oštrog stava prema izbeglicama, Izrael je nameravao da potpiše konvenciju uz nekoliko ograničenja. Prvi sporni član je 59, koji se bavi pitanjem statusa i boravišne dozvole žrtava nasilja. Prema ovom članu ostanak u zemlji bi trebalo da se odobri bez uslovljavanja bračnim statusom žrtve. Međutim, Izrael se opredelio za drugačije rešenje. Nakon raskida braka žrtva porodičnog nasilja neće automatski dobiti dozvolu da ostane u zemlji, već će se odluka prepustiti postojećim zakonskim mehanizmima.

Drugi sporni član je 60, koji prepoznaje rodno nasilje protiv žena kao akt progona i obavezuje da se žrtvi pruži status azilanta, kao i da se izgradi bolji sistem skloništa. Izrael se ovde poziva na ranije potpisanu konvenciju o izbeglicama, čiju primenu vlada smatra odgovarajućom i dovoljnom. Član 77 je treći problematični član koji se bavi pitanjem teritorije na kojoj će važiti konvencija. Izrael želi da spreči da konvencija i eventualne olakšice važe i za palestinske građane na Zapadnoj obali, tako da se opredelio za primenu ovog člana u okviru granica iz 1967. godine.

Zbog očuvanja jevrejskog identiteta koji se vidi kao krucijalan za bezbednost zemlje, Izrael se pretvara u jednu od najzatvorenijih zemalja na svetu. Izbeglicama se ne pruža nada za eventualni ostanak u zemlji: država je uvela poseban porez za izbeglice, ne postoji sistem zdravstvenih i socijalnih usluga za izbeglice koje se ohrabruju da napuste zemlju. Čak je i vrhovni sud morao da interveniše zbog višegodišnje politike nepoštovanja prava izbeglica, jer je Kneset u 3 navrata donosio zakon koji omogućava njihovo hapšenje bez pravne procedure.

Snažno protivljenje desnice pristupanju Istanbulskoj konvenciji je novi nivo reakcionarnog obmanjivanja javnosti. Ispod demografske histerije leži protivljenje ukidanju patrijarhata. U navodnom napadu na suverenitet i nacionalnu bezbednost države, desnica izaziva paniku u strahu da će izgubiti privilegije, kontrolu i vlast. Novina je to da protivnici konvencije priznaju postojanje porodičnog nasilja, ali priželjkuju vraćanje zakonske regulative na prethodno stanje. Oni žele da se zakoni i policija uklone iz privatne sfere i porodičnog života.

Statistički podaci govore da je potpisivanje Istanbulske konvencije potreban korak, jer ona predviđa mehanizme koji bi popravili postojeću situaciju. U Izraelu su u periodu od 2016. do 2020. ubijene 122 žene, 40 posto njih je ubijeno od strane bivših ili sadašnjih partnera, a od ukupnog broja otvorenih istraga 87 posto žrtava su žene. Samo jedan od petorice nasilnika protiv kojih se podigne optužnica ide na lečenje, a čak 60 posto onih kojima je potrebno lečenje ga ne dobiju.

Međutim tema bezbednosti se koristi kao (izmišljena) prepreka kojom se manipuliše javnim mnjenjem. Koliko je to lažna dilema vidi se iz događanja u zatvoru Gilboa koji predstavlja jedan od sramnijih događaja u istoriji Izraela. Prve informacije o zloupotrebi ovlašćenja od strane zatvorske uprave su se pojavile 2018. godine. Devojke vojnici su izašle u javnost optužujući upravu da ih je koristila kako bi izvlačila obaveštajne informacije i održavala red među zatvorenicima osuđenim za dela terorizma. Neke od devojaka (tek svršenih srednjoškolki) su doživele fizičko nasilje od strane zatvorenika, a nekoliko njih je silovano. Međutim, slučaj je zataškan da bi ponovo izbio letos kada se krenulo u proveru zatvorskih procedura zbog prošlogodišnjeg bekstva zatvorenika. Mučni opisi onoga što se devojkama događalo u jednoj izrazito maskulinoj, hijerarhijskoj i patrijarhalnoj sredini je nateralo premijera Lapida da obeća brzu i temeljnu istragu. Ali već sledećeg dana se setio da je zatvorski sistem jedan od stubova države, dok je uprava zatvora saopštila da se postupalo u cilju izvršenja zadataka „važnih za državnu bezbednost“. Bezbednost se opet javila kao izgovor da se država ne pozabavi nasiljem nad devojkama, jer oko tog načela postoji opšti konsenzus.

Druga specifičnost je religizacija društva, po čemu je Izrael sličan Sjedinjenim Državama i Poljskoj. Iako osnovan kao sekularna država, Izrael u svojoj definiciji ima odrednicu jevrejska što religiju čini neodvojivim delom celokupnog života njenih građana. Nerazdvajanje države i religije je oslabilo liberalno demokratski koncept koji je potrebno uporno braniti. Trend religizacije društva (hadata) započet 70-ih godina osnažen je u poslednjoj deceniji. Kampanje koje pokušavaju da ograniče slobodu žene da upravlja svojim telom („Abortus nije dečja igra – teško je živeti sa tim“) su samo neke od manifestacija ovog trenda. Sprečavanje žena da učestvuju u javnom životu i podjednako koriste javni prostor je sve učestalija pojava. Vrhovni sud je 2016. na tužbu haredskih predstavnica koje su želele da učestvuju na izborima, doneo odluku da političke partije moraju da dozvole učešće žena na svojim listama (u pitanju su dve ultrareligiozne stranke, Šas i Jahadut HaTora). Međutim, odluka do danas nije sprovedena, jer su partije odbile da postupe prema njoj. Sve su učestaliji incidenti vezani za rodnu segregaciju u javnom prostoru. Ono što se nekada dešavalo samo u malim gradovima i na privatnim skupovima stiglo je i do Tel Aviva. Početkom leta su održane manifestacije finansirane novcem iz gradskog budžeta u javnom prostoru, uz fizičko razdvajanje muškaraca i žena.

U Izraelu je negodovanje često usmereno ka ortodoksnoj zajednici, koja se optužuje kao nosilac ovih regresivnih trendova. Ali mora se reći da mračnjaštvo dolazi iz sasvim drugih, sekularnih sfera. U pitanju su neoliberalne struje u društvu koje su vodeće i kada je reč o surovim reformama u oblasti radnog zakonodavstva, socijalne i ekonomske politike. Veliki novac se ulaže u transformaciju izraelskog društva kroz promovisanje politika koje su strane njegovoj prirodi. Tu je vodeći Forum Kohelet (sa svojim zlokobnim imenom Propovednik) koji je finansijski povezan sa Donaldom Trampom i njemu srodnim desničarskim organizacijama u Sjedinjenim Državama.

Na predstojećim izborima nasilje nad ženama neće biti tema, Gilboa je već zaboravljen. I dalje će u opticaju biti identitet i bezbednost. Svojevremeno su telavivskim ulicama kružili autobusi na čijoj je karoseriji bio odštampan naizgled besmisleni tekst koji je poručivao: „Nema sekularnih, nema vernika, svi smo Jevreji“. Pokazalo se da je tema poruke dobro izabrana i da će dugo imati svoje pristalice. Stoga će i poslanice Kneseta samo sporadično sprovoditi profeminističku agendu. Njihova visoka pojedinačna pozicija u vlasti neće biti garancija popravljanja položaja žena, već toga da su izuzeci mogući samo ako ne remete dominantne političke tokove.

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.