Deklaracija, srpska i hrvatska

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Jednostavnije je od toga: identiteti se menjaju i savijaju u skladu s okolnostima.
Predrag Trokicić
Predrag Trokicić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Novo!
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Evo nama vesti: Milorad Pupovac ispred SDSS-a i Tomislav Žigmanov ispred DSHV-a potpisali su juče Deklaraciju o saradnji Srba iz Hrvatske i Hrvata iz Srbije. Deklaracija bi se na prvo čitanje mogla nazvati istorijskom, prekretničkom… što da ne – revolucionarnom. Dva stava iz Deklaracije na to upućuju. Za članove obe zajednice traži se pravo na nepristrasnu i otvorenu saradnju u vezi sa suđenjima za ratne zločine. Pored toga, kaže se: kao manjine u obe države upozoravamo da svaki akt agresije većine na nas kao manjinu u jednoj državi dovodi u opasnost manjinsku zajednicu u onoj drugoj državi.

Oba stava navode na pomisao da su dve zajednice u ime svojih etničkih identiteta i njihovog čuvanja spremne da iskorače iz dominantnih nacionalističkih obrazaca. Umesto da se busaju isključivo u svoje etničke srpske ili hrvatske grudi, potpisnici Deklaracije bi da te grudi sačuvaju srpskohrvatskim ili hrvatskosrpskim dogovorom. Deklaracija otkriva banalnu istinu – svakom Srbinu iz Hrvatske bliži je svaki Hrvat iz Srbije, nego bilo koji Srbin iz iste zemlje. Recimo to i ovako: mnogo bolje će se razumeti manjinski Srbin i manjinski Hrvat, nego manjinski Srbin i većinski Srbin. Isto važi i za manjinskog Hrvata.

Zašto je to tako, nije teško objasniti. Sociolog Rogers Brubaker odavno je to uradio trijadnom šemom: zemlja matica ili zaštitnica – zemlja domaćin – manjinska zajednica. Šemu je izveo iz analize tenzija i sukoba po raspadu Jugoslavije i SSSR-a. Delovi naroda što su ostali izvan granica novoosnovanih nacionalnih/etničkih država za zemlje matice postali su zgodan instrument ucenjivanja susednih država. Pod izgovorom zaštite manjinskih prava svojih sunarodnika u susedstvu, države matice ili zaštitnice susednu državu drže pod stalnom pretnjom mogućeg sukoba.

Države domaćini pak svoje žitelje iz redova manjinske etničke grupe ne moraju nužno videti isključivo kao pretnju. Oni mogu biti i taoci te države u stalnom podizanju tenzija između suseda. To su razlozi zbog kojih će svaki manjinski Srbin naići na više razumevanja kod svakog manjinskog Hrvata, nego kod bilo kog većinskog Srbina. Kao manjine, Srbi i Hrvati dele istu sudbinu i zato je mnogo logičnije da sklapaju srpskohrvatske i hrvatskosrpske dogovore i deklaracije i tako čuvaju jedni drugima leđa, nego da zaštitu traže od svojih većinskih sunarodnika u susedstvu. Tako barem izgleda.

Deklaracija je u identitetskom smislu na zabavan način subverzivna. Zbog pomenute trijadne šeme, lako se da pokazati da ima mnogo više sličnosti između nekih Srba i Hrvata, nego između nekih Srba i većine Srba. To da nisu svi Srbi (odnosno Hrvati) isti, naravno, znamo. Ali je ravno otkriću da neki Srbi i Hrvati mogu biti isti, baš zato što hoće da budu Srbi, odnosno Hrvati. Tako to obično biva s nacionalnim/etničkim identitetima – što si im privrženiji, oni te više izneveravaju. U ovom konkretnom slučaju, izneveravanje ne treba čitati kao izdaju. Jednostavnije je od toga: identiteti se menjaju i savijaju u skladu s okolnostima.

Zamislimo sad da prema sličnoj matrici predstavnici Albanaca iz Srbije i Srba s Kosova naprave sličnu deklaraciju. Evo, neka to ne budu Srbi sa severa Kosova. Neka budu Srbi južno od Ibra. Opet je nezamislivo, je l da?

Ali, ruku na srce, teško je zamisliti i realizaciju srpskohrvatske deklaracije. Kako bi Hrvati iz Srbije mogli da pomognu Srbima iz Hrvatske u realizaciji prava na otvorenu i nepristrasnu saradnju u vezi sa suđenjima za ratne zločine? I kada apeluju da većina u jednoj zemlji ne ugrožava svoju manjinu jer će to pogoršati položaj manjine u susednoj zemlji, kome se u stvari ove dve zajednice obraćaju i na šta računaju? Kada se pogleda izbliza, zapravo se vidi da Deklaracija počiva na logici iste one trijadne šeme koju bi da podrije zbližavanjem sa etničkom manjinom „protivnika“.

Većini u zemlji matici se poručuje: ne dirajte svoju manjinu jer tako ugrožavate nas, svoje sunarodnike, koji kao manjina živimo u zemlji matici vaše manjine. Umesto da manjinske grupe oslobodi zaštite njihovih „matica“, Deklaracija zapravo pojačava tu zaštitničku ulogu „matice“ i zavisnost manjinske zajednice od nje. Ona šalje poruku većini – budite pametni i ponašajte se pristojno da ne ugrozite naše živote. Ali u tome i jeste kvaka: da je većina pametna i da hoće da se ponaša pristojno, Deklaracija bi bila čisti višak. Barem u ovom konkretnom slučaju, kada govorimo o srpskoj manjini u Hrvatskoj i njenoj „matici“.

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.