Sirak tužni među kukoljima

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Ali, dobra vest i za jedne i za druge – dno postoji. Loša vest – još ga nismo dotakli.
Fotografija: Predrag Trokicić
Fotografija: Predrag Trokicić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Novo!
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Da, Srbija je duboko podeljeno društvo. Jedni misle da ne može gore, drugi da može.

Jedni su optimisti i svako malo viču: „Dno!“ kao mornari: „Kopno!“. Za postupke vlasti kažu da nema dalje od toga, za partijska postavljenja na funkcije da nema pogrešnije, kad vide kolike se pare peru i kradu – da nema bahatije, kad čuju objašnjenja – da nema osionije.

Drugi iskusno procenjuju da naše napredovanje ka dnu može i brže i jače i bolje, odnosno što sporije i što slabije to gore po nas. Njima nije najgore to što po sudovima rehabilituju zločince iz Drugog svetskog rata, po medijima one iz haškog Tribunala, a po predsednikovim izjavama one iz narko klanova (pa šta ako je imao tonu marihuane, nije ubio nikoga). Gore je što unapred rehabilituju i buduće zločince. A opet ni to neće biti ono najgore.

Ali, dobra vest i za jedne i za druge – dno postoji. Loša vest – još ga nismo dotakli.

Da dno postoji obznanio nam je predsednik Srbije. Doduše, mislio je samo na državnu kasu („nije ona ćup bez dna“) ali je ipak prijatno čuti da on makar u nečemu vidi dno. Naravno da se dno kase nije ukazalo zato što je država masno preplatila „investitore“, televizijske prenose utakmica, neugledne kablovske operatere (da bi oni od tih para kupili i „podržavili“ gledane nacionalne TV kanale) ili zato što je upropastila i opljačkala državne resurse i preduzeća, a ugovorila stadione i jarbole, ni zato što je na platne spiskove a na našu grbaču nakarikala svaku šušu koja neće ni da šušne protiv vlasti…

Ne, državna kasa nije u opasnosti ni zbog nepreglednih i nepovoljnih kredita, ni zbog prisilnog uvoza struje koju bismo inače komotno izvozili, samo da elektroprivredu nisu urnisali. Ni zbog netragom nestalih robnih rezervi, niti zbog zabrane izvoza ulja i žitarica. Nisu je ispraznili ni medijski moguli kojima se uz nacionalne frekvencije dodeljuju i zajmovi za neplaćene poreze, kao i samozvanim agencijama za odnose sa javnošću, samoniklim vladinim nevladinim organizacijama, crkvenim nedostojnicima koji zbog parade ponosa pozivaju na oružje koje su devedesetih osveštavali. Nije kriva ni izvršna vlast jer ona, kako joj ime i kaže, samo izvršava naređenja.

Ne, državnu kasu hoće da opljačkaju poljoprivrednici. Jer im je malo (tričavih u odnosu na Beograd na vodi koji neće nikoga prehraniti) 500 miliona evra subvencija. Srećom, među tim pljačkašima ima i „mnogo dobrih i časnih ljudi“, a predsednik Srbije to zna jer je samouki filozof. Neki ljudi su ratari, neki ljudi su dobri i časni, dakle, deco, neki ratari su dobri i časni i to vam je silogizam – silom uterana logika. Sad još samo da odvoji žito od kukolja i čiča-miča, gotovi protesti.

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.