Gde se izgubio bol?

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Prihvatanje odgovornosti sa sobom bi nosilo i stid, pa bi bol koji se želi izbeći mogao biti izazvan tim očekivanim stidom.
Fotografija: Slavica Miletić
Fotografija: Slavica Miletić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Novo!
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Ima bezmalo dvadeset godina od kad je Srđa Popović napisao tekst „Srpsko društvo i ratni zločini“. U tom tekstu Popović opisuje kako ovo naše, dakle „srpsko“ društvo izbegava da prihvati istinu o zločinima i objašnjava zašto je to tako. Popović se osvrće i na dokaze za zločine, pa kaže kako se oni, dokazi dakle, ovde kriju – „Srpska javnost nema pojma ni šta su, recimo, priznali optuženi Momir Nikolić i Dragan Obrenović, niti joj je poznata sadržina dokumenta nedavno prezentirana u Haškom sudu kojom se dokazuje prisustvo srpskog MUP-a i Vojske Jugoslavije u Srebrenici“.

Uvešće Popović u svoj tekst i jedan termin – reći će da je u „srpskom društvu“ dominantna analgezična kultura i odmah objasniti da su analgezične one kulture koje nisu okrenute ka postizanju ciljeva, nego ka smanjenju bola, smanjenju stresa i učvršćivanju stabilnosti. Sasvim kratko će se zadržati na tome šta bi sve mogao biti razlog za bol: mahom, nesposobnost da se bilo šta vredno ostvari (zbog siromaštva ili nečeg drugog), pa se zato beži u fantaziju grandioznih slika o sebi. Zastanimo ipak kod bola – šta bi zaista mogli biti razlozi za bol, recimo, kada se odbija da se misli o genocidu u Srebrenici, što je Popovićeva glavna tema?

Izvor bola bi mogao biti stid zbog zločina. Ako sledimo definiciju Nenada Dimitrijevića iz knjige „Dužnost da se odgovori“, zločin u Srebrenici bio je kolektivni zločin: planirala ga je i izvela država uz otvorenu ili prećutnu saglasnost većine svojih žitelja. To ne znači da kolektiv treba krivično da odgovara za zločin, jer to uostalom nije ni moguće; ali na kolektivu leži moralna odgovornost za to nedelo, objašnjava Dimitrijević. Konkretno, kada ovdašnji tekući – a zapravo obnovljeni stari – režim plaši žitelje da priznanje genocida u Srebrenici od „Srba“ čini genocidan narod, to je naravno laž, jer nema genocidnih naroda, ali pretnja je efikasna jer članovi kolektiva intuitivno, ako ne i sasvim jasno znaju da su moralno odgovorni.

Tu pretnju režim redovno koristi. Izrekao ju je, recimo, i 2015, a povodom britanskog predloga rezolucije o Srebrenici. Sve je u toj pretnji bilo laž, od toga što je krivo predstavljen sadržaj predloga, pa do toga da su izmišljene pogubne posledice ako se predlog usvoji. I tada se čulo, spram tvrdnji režima, da moralna odgovornost ne podrazumeva nikakvo kolektivno samobičevanje. Ona bi se sasvim skromno sastojala u obavezi kolektiva da uradi sve da nešto slično ne ponovi. Ali, prihvatanje odgovornosti sa sobom bi nosilo i stid, pa bi bol koji se želi izbeći mogao biti izazvan tim očekivanim stidom. Biće da Popović, s pravom, nije mislio na izbegavanje tog bola.

Da se genocid u Srebrenici poriče zbog nepodnošljivog osećanja stida, to i ne bi bilo tako loše jer bi značilo da moralni kompas kolektiva još ispravno radi, makar taj kolektiv i odbijao da ga koristi. Drugi, po svemu sudeći Popovićevom razmišljanju bliži, izvor bola bilo bi rušenje grandiozne predstave o sebi ako kolektiv prizna zločin. Verujem da kada preti, na tu kartu igra režim. Ovde se sistematski grade grandiozne predstave o kolektivu – u obrazovanju, medijima, kulturi uopšte. Recimo, sinoć se, 11. jula dakle, umesto podsećanja na Srebrenicu, slavila pobeda Đokovića na Vimbldonu. Klicalo se na ulici Srbiji, umesto da se barem javno tugovalo zbog Srebrenice. Đoković je metonimijski poslužio da se još jednom umesto istine ponudi lažna grandiozna pobednička slika. Iako je jasno da je uspeh samo Đokovićev i da Srbija s njim nema ništa.

Ova izmišljena slika uglavnom je kompenzacija za ono što (odbijamo da) jasno vidimo oko sebe i što je daleko od toga da bude pobedničko ili grandiozno. Slika radi, ali pošto stoji na laži i manipulaciji, lako ju je rušiti. Recimo priznanjem zločina. Kada bi se srušila, ostao bi bol, to jest žal za izgubljenom, makar i lažnom slikom.

U prvom slučaju, bol bi nastao iz saosećanja sa žrtvama i iz priznanja da smo mi bili razlog za njihovu patnju. U drugom slučaju, bol bi nastao iz sebičnih razloga – morali bismo da se pomirimo s tim da je grandiozna slika kolektiva laž. Popović u svom tekstu ne elaborira ove dve opcije. Ali, kada priču o analgezičnoj kulturi stavimo u konkretni kontekst „srpskog društva“, mislim da se pokazuje da Popović nije bio na dobrom tragu. Naravno, on je pogrešio naprosto zato što je „srpsko društvo“ želeo da vidi boljim nego što ono stvarno jeste. To je bio njegov patriotizam.

Ali, mi ove 2022. možemo da se uverimo da ovde, na zvaničnom nivou, a slično pokazuju i istraživanja javnog mnjenja, niti ima saosećanja za žrtve, niti grandiozne predstave o sebi. Ovde čak nema bola ni zbog žrtava iz našeg, dakle „srpskog“ kolektiva. Šta je nama smrt naših sunarodnika?

Ako je suditi prema fotografijama srpskih žrtava poređanih ovih dana duž puta ka Potočarima, ništa više od instrumenta, alatke u nadgornjavanju s komšijama i predstavnicima iz takozvanog belog sveta. Čitalac je, verujem, uhvatio vest – lokalni rukovodioci dosetili su se da na drvenim štapovima zakače i poređaju slike ubijenih Srba, da strani predstavnici, baš tako se kaže, na putu za Potočare vide da su i Srbi ginuli i stradali.

Tih slika ima blizu tri hiljade. Tri hiljade srpskih duša – ja bih rekao tri hiljade ljudi, ali je onima koji su slike kačili bilo važno što su to baš Srbi, jer kako drugačije da se predstavi patnja kolektiva – zloupotrebljeno je za gnusnu… e sad, šta je to zaista bilo? O kakvoj je kampanji (da ne kažemo propagandi) reč? Je li to politička kampanja? Ili kampanja zataškavanja, ili opravdavanja zločina? Za koje svrhe je postrojeno tih tri hiljade mrtvih Srba? Šta su živi hteli reći sklanjajući se iza „svojih“ mrtvih? Može li se drugačije i prikladnije pokazati poštovanje za srpske žrtve i skrenuti pažnja na njih, od ređanja njihovih fotografija duž puta da ih vide strani zvaničnici?

Pri tom, ko god se (od stranih zvaničnika) uputi u Potočare, zna da su u Srebrenici i oko nje 1992. i 1993. bili ubijani i Srbi. Te se činjenice ne poriču. Ti zločini su utvrđeni i dokumentovani. Ali bi neko (i) sada da se takmiči u patnji, da kaže da su Srbi stradali više od Bošnjaka, i to baš na 11. jul. Dobro, recimo odmah da nas to ne čudi. Pa i Vučić je išao u Potočare, da ih simbolički transformiše u mesto svog, a ne bošnjačkog stradanja. Koliko god da nam ta zamisao izgleda idiotski, vidimo da se do danas u domaćim medijima provlači da je u Potočarima napadnut Vučić, dok se o svemu ostalom ćuti.

Ali, nije Vučić tema ovog teksta. Tema je bol. Dakle, gde je bol za stradalim Srbima, kada se njihove fotografije seju duž puta? Kako se grandiozna slika o kolektivu slaže s nipodaštavanjem i zloupotrebom mrtvih članova kolektiva? Da li tom grandioznom kolektivu mrtvi zaista služe samo da bi se opravdao ili porekao zločin? Iz čega onda sledi – što je više mrtvih članova, to bolje za kolektiv. Kada se tako razmišlja, nema mesta za bol. Jer, umesto da pokažu bol, kakvu god, „srpski“ režimi s obe strane Drine uporno demonstriraju da ne mare ni za život (a ni za smrt) članova svog kolektiva, kao i članova drugih kolektiva.

Pa otuda nije reč o analgezičnoj kulturi izbegavanja bola, nego naprosto o nasilnoj i (auto)destruktivnoj kulturi razaranja i smrti, gde sve služi isključivo kao izgovor za stara i kao najava za nova uništavanja.

Realizovano u saradnji sa forumZFD-om.

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.