Adiline pancir-dimije

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Fotografija: Srđan Veljović
Fotografija: Srđan Veljović
Nije Adila meni bilo ko, Adila je rodila Almasu, moju sad već prijateljicu.
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Novo!
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Sede u Draču Albanka iz Beograda, Srbin iz Bora i srpski par iz Gračanice, mesta nadomak Prištine. Zvuči kao početak vica, a nije vic, a ni početak – tu smo negde na polovini pomirenja, ali ne mrdamo odatle. Momak „na ić“ iz Gračanice priča nam anegdotu iz svoje kuće, od pre recimo deceniju. Kaže, pričao mu drug u školi kako je neki Musliman u Bosni silovao sestru nekom Srbinu, a onda se on osvetio i ubio nekoliko Muslimana. Zabezeknutčuvši tu priču, stiže kući i u dahu priča svom ocu o herojskom činu odbrane časti mlade devojke. Otac će mu na to: „Nije sinko, ćuti, ne pričaj. Nije ubio nekoliko, kažu 3.000 da ih je bilo u toj fiskulturnoj sali, 3.000 muslimana su pobili, krv je, kažu, bila do kolena. Mani se tih bosanskih priča“.

Slušam ga, razmišljam da li da pitam misli li na školu u Grbavcima ili onu u Pilici, ili je, po opisu zločina, pomešao sa onom u skladištu u Kravici. Prećutala sam, vidim da ovaj iz Bora podržava moj napor da ne pretvorim baš svako druženje u glavni pretres Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, ali nam je oboma bilo jasno da je „anegdota“ zapravo o srebreničkom genocidu.

Čini se da na krvavom Balkanu svaka kuća ima neko mišljenje o Srebrenici ali ili se o tome ne sme ili se samo o tome mora, ili znaju neku priču eto, ali šta god da se misli misli se tiho, istina se šapuće, a histerične parole vrište. Barem je tako kod mene, u Srbiji.

U nekoliko gradova u regionu se osećam kao kod kuće: Beograd, Sarajevo, Orebić, Priština, Saranda, a u poslednje dve godine je to i moj Srebrni grad. Radeći u Inicijativi mladih za ljudska prava, poseta Srebrenici i Potočarima mi je bila „posao“, te sam više puta vodila različite grupe mladih ljudi: aktiviste, srednjoškolce, novinare… Zaista me dočekuju kao kod kuće, u Memorijalnom centru u Potočarima, u Misirliju, u „42ojci“, u Zvorničanki. Počela sam da se radujem kada idem u Srebrenicu, a osećam se malo loše što se radujem. „Kako se raduješ, ideš da mladima pričaš o genocidu, o smrti, o zlu, na groblje ih vodiš, aman“, govorila bih sebi. Svakim odlaskom sticala bih bar po jednog prijatelja, a svaki prijatelj iz Srebrenice nosi svoju priču iz jula 1995. Delili su sa mnom svoje priče nesebično, otvore i srce i ruke, pa se grlimo koji trenutak duže na rastanku. Ponela bih malo tog bola malo sa sobom kući u Beograd, da im pokažem kad mi kažu da „**** **** ******** * **********“.

U jednoj od tih poseta Srebrenici, naučila me je jedna Adila da je u redu i da se radujem i da se smejem u Srebrenici. Nije Adila meni bilo ko, Adila je rodila Almasu, moju sad već prijateljicu. Almasa je, s početka rata, sa svojom sestrom, braćom i majkom napustila svoje rodno selo Skejiće, a genocid je dočekala u Srebrenici, kod svog strica u „zaštićenoj zoni“. To koliko je zona bila zaštićena neka vam priča neko drugi, a možda i ne mora niko da vam priča, jer da je bila zaštićena onoliko mezarje u Potočarima ne bi postojalo. Da se vratim Almasi i Adili. 11. jula, držeći se za Adiline dimije, Almasa se dočepala Potočara, zajedno sa rekom ljudi koja se tih dana našla u fabrici akumulatora, opet „zaštićena“ mršavim holandskim vojnicima. Adiline pancir-dimije su sačuvale Almasu, ali u begu su se brat Abdulah i sestra Fatima izgubili, te su sami stigli u Potočare. Sa Fatimom, živom i zdravom, su se našli koji dan kasnije, a našli su i Abdulaha 2008. U sekundarnoj grobnici kod Čančara, kraj Zvornika. Samo 30% posto posmrtnih ostataka. Abdulah je jula 1995, u trenutku kad mu je oduzet život, bio jedva punoletan. Njihova sestra Fatima, koja je sa Abdulahom bila do poslednjeg trenutka, dok ih pripadnici Vojske Republike Srpske nisu odvojili po izlasku iz fabrike akumulatora, do 2021. nije pričala o tim danima u julu 1995. A ko bi i smeo išta da je pita?

Adilu sa pancir-dimijama sam upoznala baš u tim Skejićima, odakle je izbegla s početka rata, a onda se u njih vratila sa još 3 žene. Mlade novinarke su poželele da ovekoveče priču hrabrih žena iz Skejića, te smo ih doveli u to selo, da sa njima lično razgovaraju, što nam je Almasa omogućila. Skejići su kao neko alpsko selo, zeleno, brdovito, sa kozama i domaćim džemovima. Kakva bajka, što bi ovo iko napuštao, što bi ovo iko palio i rušio? Dočekala nas je Adila, zajedno sa Fatom i Munirom. Kad kažem nas, mislim dve novinarke, nas dvoje i vozača. Em si došao u selo žena koje nose ogromni bremen na svojim leđima, em je doba korone, pa si distanciran i uplašen. Distanca i strah su strane reči za Adilu, Muniru i Fatu – svi smo morali da uđemo u kuću, da zamezimo, popijemo kafu. Pričaju nam sve, stojeći uspravno i snažno. Odakle nama pravo da se slomimo slušajući ono što su one preživele? Grlile su nas na rastanku, uprkos pandemiji, uvalile i džema, i meze što nismo pojeli, da imamo „za put“. Ne briga ih odakle smo mi i kako se zovemo, kaže Adila da smo mi svi njena deca.

Adila se smeje, ljudi moji, kako se ta žena smeje. Smeje se svemu, sa osmehom dočekuje, sa osmehom ispraća. Šta sam uopšte mislila, da ljudi kojima je neko ubijen gube mogućnost smeha? Shvatila sam tad – nije greh da se smejem u Srebrenici, ni u Skejićima, ni u Potočarima. Adila sa pancir-dimijama se vratila u Skejiće i praznom selu vratila smeh. Posle 11. jula 1995. ostalo je preko 8.000 porodica kojima se smrzla radost, ali im je ostao osmeh za svakog ko s dobrom namerom dođe u njihov dom.

Godinama sam bila duboko u naporima da „svima sve objasnim šta je to bilo u Srebrenici 1995“, da sve pomirim i sve okolo naučim ono što je mene moj deda: Ljudi su ili dobri ili loši, to su jedine dve kategorije po kojima ljude smeš deliti. Sada mi više nije u opisu posla da negujem te napore, ali mi je ostalo u opisu života.

Danas je 11. jul, dan kada se obeležava godišnjica genocida u Srebrenici, kada su ubijene 8.372 osobe islamske veroispovesti u svega nekoliko dana na području Srebrenice i okoline, od strane Vojske Republike Srpske, pod komandom Ratka Mladića, koji je za taj zločin pravosnažno osuđen na doživotni zatvor.

Da li će nas pomiriti kad rečenicu iznad izgovore oni koji vode državu Srbiju i formiraju javno mnjenje državljana Srbije? Možda, neka pokušaju, to je najmanje što mogu da urade. Da li će to Adili vratiti sina? Neće, ali će joj pružiti malo pravde i mira, a i to je malo, Adila je zaslužila svet.

Autorka je rođena u Beogradu 1992, diplomirala je prava na Univerzitetu u Beogradu, aktivistkinja je za ljudska prava.

SANDžaklija preporučuje

Šta naši urednici čitaju, gledaju i slušaju svake hefte. Prijavite se za Heftični Bilten i nikad više ne propustite velike priče.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.