Trgovina žrtvama II

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Ceo ovaj deo odgovora izgleda prilično šizofreno i neki njegovi delovi protivrečni su drugim delovima – kao da se inspektori rada uopšte nisu koordinisali.
Smeštaj vijetnamskih radnika Linglonga u Zrenjaninu
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Novo!
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ropstvo u Srbiji ukinuto je zvanično 1835. godine. Nezvanično, posle gotovo dva veka opet imamo ljude koji rade u veoma teškim uslovima, koji podsećaju na robovski položaj, onako kako je on definisan savremenim indikatorima. Strani radnici, uglavnom iz Azije, u potrazi za boljim životom zaglavili su u horor priči okretanja glave države od očiglednih slučajeva trgovine ljudima radi radne eksploatacije. Drastičan primer, koji nije prvi a po svemu sudeći neće biti ni poslednji, svakako su vijetnamski i kineski radnici na gradilištu (već) zloglasne fabrike Linglonga u Zrenjaninu. O tome postoji više tekstova s kraja 2021. godine. Šta se u međuvremenu dogodilo? Mnogi radnici za koje se osnovano sumnjalo da su žrtve trgovine ljudima vraćeni su u Vijetnam. Šta će im se tamo desiti i kako će ih (da li će ih) matična država zaštititi, ne znamo. Oni koji su ostali i dalje rade, i dalje gladuju, i dalje su žrtve. I dalje se o njima ne govori u režimskim medijima, i dalje nema zvanično pokrenutih postupaka za njihovu zaštitu i ukidanje njihovog nedopustivog položaja. Alternativna realnost stvorena kao prva reakcija na otkrivanje višestrukog kršenja zakona od strane kineskog investitora zamenjena je (očekivanom) gromoglasnom tišinom. Oni koji bi trebalo da reaguju to ne čine: ili „prate situaciju“ (šta god to značilo) ili se prave da se ništa ne događa.

Organizacija ASTRA primila je 12.5.2022. odgovor od Inspektorata za rad na zahtev za slobodan pristup informacijama od javnog značaja, koji je poslat kako bi se najzad utvrdilo šta su inspektori rada uradili povodom većeg broja prijavljenih nepravilnosti na gradilištu Linglonga. Činjenica da je odgovor stigao je znak da Inspektorat za rad želi da komunicira. U odgovoru je veoma detaljno opisano postupanje inspektora rada tokom perioda od 15.11.2021, kada je ASTRA uputila prvi dopis sa informacijama o kršenju prava radnika, pa do 10.1.2022. kada je izvršen poslednji inspekcijski nadzor koji je predmet ovog odgovora. Ukupno je izvršeno 6 vanrednih nadzora, uz dva dopunska. Tekst sadrži više zanimljivih delova. Neki su zbunjujući i frustrirajući, a neki donekle ohrabrujući. Krenimo redom.

Pre svega, inspekcija rada odbija nadležnost za proveru uslova smeštaja i ishrane radnika. Navodi se da radnici nisu bili smešteni u krugu gradilišta, da su se nalazili na posebnim lokacijama, pa da oni samim tim nisu nadležni za ovu vrstu nadzora. Ovo je najblaže rečeno čudno rezonovanje, jer se klauzule o stanovanju i ishrani nalaze u ugovorima koje su vijetnamski radnici potpisali u Srbiji (član C ugovora u koje smo imali uvid) i na taj način su nedvosmisleno obaveza poslodavca, a ispunjenost tih obaveza u nadležnosti je inspektora rada. Ako je većina radnika upućena u Srbiju, onda su ishrana i smeštaj deo akta o upućivanju prema članu 19. stav 2. tačka 4) Zakona o zapošljavanju stranaca, pa samim tim sigurno ulaze u domen nadzora inspekcije rada (tvrdnja da je vijetnamska inspekcija rada nadležna bila bi zaista apsurdna; inspekcija rada iz Srbije bez blama ukazuje upravo na to na samom kraju upućenog odgovora – doduše ne navodi inspekciju rada Vijetnama, već inspekciju rada Kine). Ovde je naročito važno istaći da je očigledno da inspektori rada nemaju nikakvo predznanje niti obuku o percepciji indikatora trgovine ljudima – o ovom problemu i njegovom prevazilaženju trebalo bi ozbiljno razmišljati u narednom periodu, jer je izvesno da bi reakcija inspektora rada u tom pogledu bila od izuzetnog značaja kako u ovom slučaju, tako i u drugim sličnim okolnostima koje će se izvesno dešavati u budućnosti.

Čak 4 od 6 nadzora izvršeno je 16.11.2021. Ovo pokazuje spremnost inspektora rada da veoma brzo reaguju kada je to potrebno. Rezultati nadzora su međutim zbunjujući. Naime, u tim nadzorima na gradilištu Linglonga zatečena su lica koja su zaposlena kod dve kompanije, China Energy Engineering Group Tianjin Electric Power Construction Co., Ltd, ogranak Beograd i China Road and Bridge Corporation Serbia, ogranak Beograd. U pitanju su dve kompanije koje su inače navedene kao podizvođači na izgradnji fabrike i tu ništa nije sporno. Sporno je međutim da inspektori rada tog dana nisu pronašli nijednog radnika bez radne dozvole. Ovo je sumnjivo ne samo zbog činjenice da je istraživanje ASTRE potvrdilo da većina vijetnamskih radnika nije imala radne dozvole, već i zbog činjenice da je do drugačijeg zaključka, da postoje velike nepravilnosti, inspekcija rada i sama došla u daljem vršenju nadzora samo 10 dana kasnije. Ono što u informaciji nedostaje jesu detalji – koliko je radnika zatečeno na gradilištu, da li su svima pregledane dozvole pojedinačno, kako je zapravo nadzor izvršen? Bez tih informacija ovaj podatak nema težinu koju bi mogao da ima. Kasnije se u izveštaju navodi da je ovaj zaključak izveden metodom uzorka prilikom uvida u dokumentaciju, i to samo za lica zatečena na radu – ovo opet ne znači ništa jer se ne kaže koliki je bio uzorak, niti koliko je lica zatečeno. Ako je uzorak bio ekstremno mali, može se sumnjati u profesionalnost izvršenog nadzora.

Ovo su istovremeno bili jedini terenski nadzori; preostali su izvršeni u kancelarijama poslodavaca. Uslovi rada, a naročito poštovanje propisa o bezbednosti na radu, očigledno su bili u fokusu inspektora rada prilikom tih nadzora, jer navode da je jedno lice zatečeno na radu, a da nije prethodno osposobljeno za poslove koje je obavljalo, zbog čega mu je izrečena mera zabrane rada na tim poslovima. Ali čudi da inspektori rada nisu pronašli nijedan nedostatak kada je reč o sredstvima za zaštitu na radu, koja prema izjavama vijetnamskih radnika po pravilu nedostaju. Ovo se naravno ne može uočiti u kancelarijskom nadzoru i verovatno bi bilo mnogo efikasnije da su inspektori posle onog inicijalnog nadzora, kada navodno ništa nije bilo sporno, posetili gradilište još nekoliko puta nenajavljeni (i pored toga što će se verovatno buniti da su im ruke vezane propisima, to im zapravo omogućava član 17. stav 4. Zakona o inspekcijskom nadzoru: „Inspekcijski nadzor može da počne bez obaveštavanja nadziranog subjekta o predstojećem nadzoru kada postoje razlozi za neodložno postupanje ili opravdana bojazan da bi obaveštenje umanjilo ostvarenje cilja inspekcijskog nadzora ili kada to nalaže zaštita javnog interesa, odnosno otklanjanje opasnosti po život ili zdravlje ljudi“).

Ako nastavimo sa čitanjem izveštaja, stižemo do dela koji je posebno zanimljiv. Opis 6. inspekcijskog nadzora koji je izvršen u kancelarijama pomenute dve firme koje su poslodavci radnika na gradilištu Linglonga, a koji je trajao od 16.11. do 31.12.2021. i prema navodima bio prvenstveno usmeren na vijetnamske radnike, utvrđeno je da su svi oni zaposleni u kineskoj kompaniji China Energy Engineering Group Tianjin Electric Power Construction Co. Ltd. i pisanim nalogom upućeni na rad u lokalni ogranak u Beogradu (dakle, ovde se radi o kretanju radnika u okviru stranog privrednog društva). Ovo je važna pravna konstrukcija, jer se time stiču uslovi za neprimenu Zakona o radu, što se u odgovoru inspektora rada i zaključuje. Prema članu 21. Zakona o zapošljavanju stranaca: „Radna dozvola za kretanje u okviru privrednog društva registrovanog u inostranstvu izdaje se na zahtev ogranka, odnosno zavisnog društva koje je registrovano u Republici, u cilju privremenog upućivanja, odnosno premeštanja zaposlenog na rad u taj ogranak, odnosno zavisno društvo, pod uslovom da je lice kod stranog poslodavca zaposleno najmanje godinu dana na poslovima rukovodioca, menadžera ili specijaliste za pojedine oblasti (ključno osoblje), kao i da će u Republici obavljati iste poslove“. Drugim rečima, u pitanju su radnici koji se kreću unutar jednog preduzeća koje posluje u više država. Oni su, ako je moguće tako nešto reći, na „produženom“ službenom putu i pozvani su u određenu organizacionu jedinicu kompanije kako bi završili specifičan posao u skladu sa svojim usko profilisanim radnim umećem. Otuda se na njih ne primenjuje radno pravo države u koju su upućeni, već su i dalje pod radnopravnim pravilima matične države iz koje dolaze, odnosno u kojoj su zaključili ugovor o radu sa poslodavcem (u ovom slučaju je to Kina). Jasno je međutim da se vijetnamski radnici nisu nalazili na ključnim mestima, niti su bili menadžeri (ovo se možda može primeniti na pojedine kineske menadžere i inženjere, i to je sve). Toga su verovatno svesni i u inspekciji rada, pa se nigde ne navodi ovaj član Zakona kao pravni osnov upućivanja, već se jednostavno konstatuje da su oni upućeni u ogranak istog pravnog lica ne otkrivajući kakav značaj to može imati za pravni položaj radnika. Takođe se ne navodi da li je ispunjen drugi uslov za upućivanje, da ta lica budu u radnom odnosu kod poslodavca bar godinu dana pre upućivanja, ali ovo se može pravdati činjenicom da inspekcija rada nije ni nadležna da tako nešto proverava – to čini Nacionalna služba za zapošljavanje tokom procedure izdavanja radnih dozvola.

Onda se stvari dodatno komplikuju, jer se dolazi do čini se ključnog nalaza inspekcije rada. Naime, u nadzoru koji je obavljen u pomenutoj kompaniji 26.11.2021. došlo se do zaključka da samo 35 od 353 vijetnamska radnika zapravo ima radne dozvole. Na osnovu ovoga se nameće nekoliko pitanja. Najpre, kako je moguće da niko od tih radnika koji čine 90% ukupnog broja angažovanih radnika prema zvaničnoj evidenciji, nije bio predmet kontrole samo 10 dana ranije 16.11. kada je utvrđeno da je sve u redu i da svi radnici zatečeni na radu imaju radne dozvole? Drugo, kako je moguće da se govori o 353 vijetnamska radnika, kada je reč o bar dvostruko (a možda i trostruko) većem broju, što su potvrdili i novinari i aktivisti organizacija civilnog društva koji su tih dana pružali pomoć radnicima i izveštavali o ovom slučaju trgovine ljudima? Upoređivanjem njihovih procena i izjava vijetnamskih radnika, dolazimo do zaključka da je oko 350-600 ljudi bilo nevidljivo u papirima. Kako su oni ušli u Republiku Srbiju? Kako su oni radili na gradilištu i kako je moguće da inspekcija rada nijednog od njih nije zatekla u terenskom nadzoru, već je izvestila da je sve sjajno? Kako je moguće da se oni ne vide ni u jednom dokumentu kod poslodavca, ili inspektori rada baš nisu imali sreće da na takav dokument naiđu u vršenju nadzora?

Dalje, inspektori rada su za 318 lica koja nisu imala radnu dozvolu pokrenula prekršajni postupak protiv poslodavca. JEDAN postupak za 318 lica. Prema teoriji koju zdušno podržavaju i inspektori rada i prekršajne sudije, a koja je naravno potpuno pogrešna, bez obzira na broj lica koja su obuhvaćena prekršajem pokreće se jedan prekršajni postupak. Zamislite, rekli bi inspektori i sudije u glas, da moramo da podnesemo/obradimo 318 prijava odjednom. Slažemo se da je to iracionalno i neekonomično, ali ako je već tako zakoni se moraju menjati tako da prekršajni sudija može izreći prekršajnu kaznu po oštećenom licu, a ne jedinstvenu sankciju za sve. I u ovom slučaju i u mnogim drugim slučajevima masovnog kršenja zakona od strane poslodavaca, to ceo postupak čini besmislenim, a poruka koja se šalje jeste da se kršenje propisa i te kako isplati.

O krivičnoj prijavi se očigledno nije ni razmišljalo. To govori o samoograničenosti delovanja inspektora rada, o trulosti sistema za kažnjavanje nesavesnih poslodavaca, ali i o tome da je ovaj konkretni poslodavac svakako morao uživati i neku drugu vrstu vanpravne zaštite – jer ne postoji inspektor rada, kao ni javni tužilac koji ne bi inicirao krivični postupak u ovim okolnostima, a da pri tome obavlja svoj posao samostalno i bez uticaja politike.

Odgovor inspekcije rada nadalje postaje još konfuzniji. Iako je napisano da se vijetnamski radnici kreću u okviru kineskih preduzeća (što je veoma labava konstrukcija, kako smo već objasnili) na kraju se ispostavlja da je velika većina njih – čak 229 – ipak došla iz Vijetnama. I to kao upućena lica od strane vijetnamskih poslodavaca. Ovaj osnov rada u Srbiji treba razlikovati od prethodnog kretanja u okviru istog poslodavca. U ovom slučaju postoje dva poslodavca. Prvi šalje radnike drugom na osnovu sporazuma o poslovno-tehničkoj saradnji sa drugim poslodavcem, kako bi ti radnici odradili neke specifične poslove u drugoj zemlji. I ovom postavkom se iz jednačine eliminiše primena radnog prava Srbije (jer su upućeni radnici i dalje zaposleni kod matičnog poslodavca, u ovom slučaju onog u Vijetnamu). Ali ovakva konstrukcija je (ponovo) potpuno neshvatljiva i neargumentovana. U odgovoru Inspektorata za rad ne navodi se nijedan osnov upućivanja, iako je za tako nešto potreban ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji sa poslodavcem u Srbiji, kao ni drugi dokazi (opet, najmanje godinu dana prethodnog rada kod poslodavca). Navedeni „poslodavci“ iz Vijetnama poimenično odgovaraju agencijama koje su uputile radnike iz Vijetnama u Srbiju, i sa kojima radnici nisu imali zaključene ugovore o radu. Iako je ASTRA došla do nekoliko modela „sporazuma“ o upućivanju na rad u inostranstvo (Srbiju) koje su vijetnamski radnici zaključivali sa ovim agencijama, a koji jasno ukazuju na trgovinu ljudima, inspekcija rada taj deo dokumentacije uopšte ne pominje. Samim tim je nejasno kako znaju odakle su radnici upućeni i po kojem osnovu, odnosno kako znaju da li su ispunjeni uslovi za njihovo upućivanje u Srbiju. Da poseduju radnu dozvolu, rekli bismo da je Nacionalna služba za zapošljavanje ocenila da su ispunjeni uslovi iz Zakona o zapošljavanju stranaca, pa bi odgovorno lice za takav (nezakonit) zaključak valjalo potražiti u ovoj instituciji. Ali kako se može shvatiti iz odgovora inspekcije rada, oni radnu dozvolu u trenutku vršenja nadzora nemaju (ako ste zbunjeni, pročitajte ponovo treći pasus ovoga teksta naviše). Inspekcija rada ne pominje ni da je pronašla ugovore o radu koje su radnici zaključili sa domaćim poslodavcem (ogrankom kineske kompanije) po dolasku u Srbiju – a upravo ovi ugovori su višestruko nezakoniti prema radnom pravu Srbije i predstavljaju dodatni argument u pravcu neodrživosti radnopravnog statusa ovih ljudi, ali i teorije da su oni upućeni na rad od svog matičnog poslodavca iz Vijetnama ka inostranom poslodavcu (iz Srbije, Kine?).

Ceo ovaj deo odgovora izgleda prilično šizofreno i neki njegovi delovi protivrečni su drugim delovima – kao da se inspektori rada uopšte nisu koordinisali prilikom izvođenja nadzora i (namerno?) nisu postavljali prava pitanja poslodavcu, iako su to mogli i morali da učine. Formalni nadzor koji se sprovodi tako što inspektor rada zatraži „papir“ a poslodavac mu pokaže „papir“, i pri tome se zanemaruju svaka logika, pravo i zdrav razum prilikom utvrđivanja činjenica odakle se papir pojavio i da li je dovoljan da se oceni da je sve u skladu sa propisima – nije nadzor već samo ispunjavanje forme bez ikakvog efekta i smisla. Nije prvi put da se susrećemo sa ovakvim nečim, ali je u situaciji kada su masovno izvršena ozbiljna krivična dela veoma važno naglasiti štetnost ovakvog pristupa inspektora rada. Kada se tako ponašaju inspektori rada ne služe ničemu, osim da budu apologete poslodavaca i političkog vrha koji ih štiti.

***

Šta se iz svega ovoga može zaključiti? Najpre, nikada niko od državnih zvaničnika, koji su listom požurili da pravdaju Linglong kada je skandal sa trgovinom ljudima otkriven, nije predočio javnosti da je neverovatan broj od 318 vijetnamskih radnika radio bez odgovarajuće dokumentacije, dakle „na crno“. Inspekcija rada je u ovom delu odradila svoj posao, makar kada je reč o minimalnim formalnim ovlašćenjima, dok je krivična prijava neshvatljivo izostala. Nije propustila međutim da se oglasi nenadležnom za ogroman broj vijetnamskih i kineskih radnika, iako je sasvim jasno iz dostupne dokumentacije da većina njih nisu upućena lica i da se ne kreću u okviru stranog privrednog društva, kako u inspekciji rada tvrde. Upliv politike u rad Inspektorata za rad je očigledno suviše izražen da bismo mogli očekivati bilo kakav drugačiji rezultat, osim pravnih konstrukcija koje nisu potkrepljene konkretnom dokumentacijom, niti jasnim činjenicama koje su mogle dovesti do zaključaka koje je Inspektorat za rad izveo i predočio u svom odgovoru ASTRI. Masovno citiranje zakonskih odredbi a ne navođenje okolnosti koje bi dovele do njihove primene – bacanje je prašine u oči i ništa više od toga.

Dalje, činjenica da je neko iz državne strukture zvanično utvrdio da je bajka o kineskim kompanijama koje su podizvođači radova na gradilištu Linglonga neodrživa – nikada nije dospela do javnosti, jer bi se onda postavilo logično pitanje: ako su nas o tome lagali da li je i sve ostalo laž? Poražavajuće je da poslodavac drži nekoliko stotina ljudi u robovskom položaju (pogledajte prethodne tekstove o tome, indikatori postojanja trgovine ljudima su jasni) i da prođe sa jednom jedinom prekršajnom prijavom? Da li u Srbiji zaista postoji vladavina prava, ili je reč o vladavini kapitala? I to onog politički pogodnog? Da li možete da zamislite ovakvu farsu u nekoj od država koje brinu o svim ljudima, bez obzira na to kako su se zatekli na njenoj teritoriji?

Razumno je postaviti i pitanje kako je moguće da inspekcija rada ne naiđe ni na jedan slučaj koji je ASTRA obradila, sa radnicima koji imaju ugovor o radu u Srbiji, sa kompanijom koja je registrovana u Srbiji i koja predstavlja srpskog poslodavca? One ugovore u kojima se jasno navodi da se primenjuje Zakon o radu i drugi propisi Srbije na radnike koji su ih potpisali? Gde je nestalo još nekoliko stotina radnika koji očigledno postoje na gradilištu, i u onim barakama u kojima inspekcija rada navodno nema šta da traži? Kako je moguće da jedna organizovana savremena država, kako se Srbija lažno predstavlja svetu, „izgubi“ nekoliko stotina ljudi koji ostaju nedokumentovani? Većina njih, ako je verovati nepotvrđenim informacijama, brže-bolje vraćena je u Vijetnam. Do tada su živeli i radili u Srbiji, u robovskom položaju.

Na kraju, može se reći da je inspekcija rada izvršila samo mali deo svog posla onako kako bi trebalo. Veći deo nije. I to je priča koja se, čini se, ponavlja često kada se osim prava upletu drugi, politički uticaji u njen rad. Ostale institucije uradile su još manje. Informacije dobijene od inspektora rada su najblaže rečeno protivrečne i konfuzne. U velikom delu i protivne stanju koje je zatečeno na terenu i koje su aktivisti ASTRE dokumentovali. Taj izveštaj će uskoro ugledati svetlost dana, sa svim detaljima i dokumentima do kojih je tim ASTRE došao u prethodnom periodu. Da li će nakon toga uslediti neka pozitivna reakcija države, u smislu konačne primene zakona? Sumnjamo. Imajte dakle u vidu da se dok ovo čitate na teritoriji Srbije, možda i prvi put posle 1835. godine, nalaze lica u položaju sličnom ropstvu. I da postoje državne službe i institucije koje aktivno rade na prikrivanju ove činjenice.

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.