Treća generacija

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Šta bi bilo potrebno da unuci žive tako kako će se u njihovo vreme živeti u, kako se govori, hedonističkoj Evropi?
Predrag Trokicić
Predrag Trokicić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Novo!
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Novine saopštavaju da je gospodin Vučić rekao da bismo „živeli desetostruko bolje“ kada bismo uveli sankcije Rusiji. Bilo bi preterivanje reći da bismo živeli i 10 odsto bolje. Ne bi bilo blizu realnog čak i kada bi se mislilo, a ne bi bilo lišeno smisla, da bismo živeli 10 puta bolje da nismo radili sve što smo radili od kraja 80-ih godina prošloga veka do danas. Deset puta bolje bi značilo da se u Srbiji živi otprilike tri puta bolje nego u EU. To ne bi bilo moguće čak i da socijalisti i radikali, to jest naprednjaci, nisu bili na vlasti bar dvadesetak godina od poslednjih tridesetak. Ali ako je cilj da politiku koju vodite predstavite kao herojsku, preterivanje koje niko ne shvata bukvalno može možda da dopre do javnosti, koja i sama želi da svoju nesposobnost predstavi kao čin dostojan istorijske slave.

Kako bi se stvarno živelo da se pre tridesetak godina krenulo političkim a ne putem sile? Ili, što je isto, kada se može očekivati da se u Srbiji živi kako se živi u razvijenim evropskim zemljama? Realno bi bilo da se računa da će unuci sadašnje generacije ostvarivati nacionalni dohodak po stanovniku jednak proseku koji će u njihovo vreme uživati njihovi evropski savremenici. Da se krenulo tako kako se danas može krenuti pre 30 godina onda bi takvo očekivanje mogla da imaju deca sadašnje generacije.

Uzmimo, dakle, da se odustane od defetističkog heroizma, šta bi bilo potrebno da unuci žive tako kako će se u njihovo vreme živeti u, kako se govori, hedonističkoj Evropi? Najmanje dve stvari.

Jednu znaju oni koji žive i rade tako da im deca rade i žive u bogatijim zemljama. Zapravo to ne bi bilo dovoljno. Bilo bi potrebno raditi tako da unuci žive u sopstvenoj zemlji tako kako bi živeli i kada bi se odselili u neku od bogatijih zemalja. Gledano očima treće generacije, očima unuka, roditelji i njihovi roditelji bi trebalo da ulažu u svoje naslednike koliko je potrebno da oni žive kako bi živeli kada bi se odselili u neku od bogatih evropskih zemalja. A to zahteva da se dobrobit unuka, a ne samo dece, ceni više od sopstvene upravo u meri koja je potrebna da bi se postigao potreban napredak porodice i zemlje u celini.

Drugi je da se pođe od demografske stvarnosti takve kakva jeste i kakva se očekuje da će biti. Jedno je razvoj zemlje koja je demografski mlađa od razvijenijih zemalja. Razvoj i rast mogu da budu kineski ili indijski da se tako izrazim. Tada je gotovo svejedno da li se radi kod kuće ili u inostranstvu sve dok se zarađuje ulaganjem i dok rastu naknade za rad uz povećanje broja zaposlenih. A ovi bi uslovi trebalo da su zadovoljeni u zemlji koja je siromašnija, ali može da poveća zaposlenost ili, drukčije rečeno, u koju se isplati ulagati.

Ali ako je zemlja siromašna, a takođe stara, demografski govoreći, tada je potrebno da se produktivnost povećava značajno brže nego u razvijenim zemljama. Jer će inače rad veoma brzo postati skup jer je ograničena ponuda rada, što će takođe smanjiti isplativost ulaganja.

Pomoglo bi povećanje broja stanovnika, ali ako se ne želi priliv stranaca iz još manje razvijenih i demografski aktivnih zemalja, onda je jedini način da se poveća ponuda rada u tome da se poveća produktivnost mladih, a to znači da je potrebno ulagati u obrazovanja mnogo više nego što bi inače u nekoj mlađoj demografiji bilo potrebno.

Ostaje, međutim, prvi problem, a taj je da je cilj da se ulaže u dobrobit unuka. Jer treće generacije u mnogim porodicama neće ni biti. Po tome se može ceniti heroizam socijalista, radikala, naprednjaka, umerenih ili bilo kakvih nacionalista u poslednjih tridesetak, a zapravo i nešto više godina. Naprosto je sada možda razvoj unazad došao dotle da zapravo više uopšte nije moguće „živeti desetostruko bolje“ i zapravo više nikada nije moguće živeti tako dobro kako se živi u Evropskoj uniji.

Što naravno ne znači da je opravdano herojski dići ruke i hvaliti se spremnošću da se ponovo žrtvuju i deca i unuci. A moralna osnova tog herojstava je isto toliko zapravo nemoralna sada kao što je bila i pre tridesetak godina.

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.