Odvrtanje sijalica, zavrtanje ruku

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Koliko je Vučićeva politika besmislena najbolje pokazuje činjenica da se već predlažu subvencije za industriju šećera.
Wikimedia Commons
Wikimedia Commons
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Novo!
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Jesi li čuo, kilo mesa sto dinara?

Gde to ima?

Nema nigde, ali je jeftino.

Mlađe generacije se nisu ni rodile kada je ovaj vic, pre 40-50 godina, bio aktuelan u SFR Jugoslaviji. Ali on sasvim dobro ilustruje situaciju u kojoj se Srbija nalazi danas.

Smejali smo se Evropi što nema ulja – mada je ulja zapravo bilo, nestašice su bile sasvim sporadične i snabdevanje je brzo normalizovano bez ikakve intervencije države – dok mečka nije zaigrala i pred našom kućom. Pogotovo nije zabeleženo, ni u najtežim časovima, da je neki predsednik bilo koga optuživao i pretio mu kao što je to uradio predsednik Aleksandar Vučić. U doba socijalizma za sve su bili krivi tzv. nakupci, sada su tajkuni univerzalni krivci.

Vučić je, još kao mlad radikal, obećavao hleb za tri dinara, obećanje nikad nije ispunio, ali je očigledno ta ekonomska filozofija – ako to nije preteška reč – ostala u njemu duboko usađena i on joj se uvek vraća kada (ekonomski) život donese promene.

Problem je, zapravo, u tome što je Vučić obećao da će u Srbiji biti svega i da će biti jeftino kad, ne lezi vraže, pojedini proizvodi, poput šećera i brašna, nestadoše sa rafova, stabilnost se zaljulja. Jedan od razloga, kada je o šećeru reč, kažu upućeni, jeste u tome što je bila zamrznuta samo cena za pakovanje od jednog kilograma. Onda su proizvođači povećali cenu za džakove od 50 kg koje kupuje industrija. Ovo je, što bi se reklo, paradigmatičan detalj koji lepo pokazuje kako politička samovolja izvrće ekonomsku logiku: umesto da, kao što je na svakoj pijaci uobičajeno, roba u većim količinama i pakovanjima bude jeftinija, kod Vučića, obrnuto, ona je skuplja.

Jedna greška vodi u drugu pa je tako sad Vučić, iz Davosa, da bi doskočio nepodobnim tajkunima, ograničio cenu šećera u svim pakovanjima. Kakve veze ima predsednik Republike sa cenom šećera deplasirano je pitanje – nikakve, naravno, ali smo na takve stvari već oguglali. Mnogo je važnije da će se na ovaj način nestašice samo povećati. Osim ukoliko Vučić ne bude angažovao vojsku i policiju da pretresaju magacine. Onda smo na korak od vanrednog stanja koje trenutno izgleda tako daleko mada nam je Orban tako blizu. A militarizacija društva, privrede posebno, kao što znamo iz istorije, vodi daljem zaostajanju i još većoj oskudici.

Koliko je Vučićeva politika besmislena najbolje pokazuje činjenica da se već predlažu subvencije za industriju šećera zbog teške situacije u koju je dovedena ograničavanjem cene.

Problem sa cenama i nestašicama ne iscrpljuje se, međutim samo na hrani. Evo, ovih dana se intenzivno raspravlja o novoj ceni električne energije i, posebno, merama štednje. Glavno pitanje je, zapravo, da li je dovoljno da se sijalice samo gase, što predlaže predsednik Vučić ili je potrebno i da se odvrću, što već radi premijerka Brnabić. Čudi me da se nisu setili one slavne akcije „prijavi komšiju“ gde se od građana tražilo da ocinkare suseda kod kojeg gori previše sijalica.

Fakat je da je struja u Srbiji jeftina i da se troši neracionalno. Ali, tu ne pomaže ni odvrtanje sijalica ni zavrtanje ruku. Najjednostavniji i najefikasniji način da se obezbedi razumna potrošnja, drugim rečima štednja, jeste – realna cena. Što u konkretnom slučaju znači – poskupljenje.

To nije samo najefikasnije nego i najpravednije. Kada je o privredi reč, bolje će prolaziti preduzeća kojima je potrebno manje energije ili koji njome bolje ekonomišu. Kada je reč o građanima, onaj bogatiji sloj – ma koliko to bogatstvo bilo relativno – mnogo više troši pa može više i da uštedi. Na njemu je da odluči gde i kako, da li će manje da koristi klima ili neke druge električne uređaje. Ko ne bude hteo – plaćaće više i to je sasvim okej.

Siromašniji niti imaju klime, niti se greju na struju, mnogo su slabije tehnički opremljeni, i greju se i kuvaju na drva tako da bi sasvim nepravedno bilo da oni – kroz poreze i na druge načine – plaćaju gubitke Elektroprivrede Srbije zbog niske cene struje i time praktično subvencionišu bolje stojeće delove stanovništva.

Za kraj, evo još jednog vica iz već pomenute, ne tako davne prošlosti, koji lepo pogađa današnju suštinu stvari.

Razgovaraju tri robota.

Kaže jugoslovenski: Nema šećera, nema ulja, nema brašna.

Ruski kaže: Šta je to šećer, šta je to ulje, šta je to brašno?

Američki odgovara: Šta je to nema, šta je to nema, šta je to nema?

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.