Eh, lako je Ukrajini, oni su bar pobedili na Evrosongu. Teško je Srbiji, to jest njenom predsedniku, to jest Srbiji. On mora da ide od jednog do drugog, da razgovara i dogovara, sa svakim nešto da pojede i popije i još sve to da slika za javnost. Šalim se, ne mora, nego voli da nam pravi zazubice slikama roštilja i prasića na ražnju dok nam priča o sveopštoj gladi, nemaštini i oskudici. I iznudici u kojoj se nalazi on, to jest Srbija, to jest on.
A u iznudici, čovek mora na svašta da pristane. Čovek ali ne i on. On ne pristaje, on traži da drugi pristanu. Zato i razgovara sa svima, sa svojom tetkom, sa Savetom za nacionalnu bezbednost, sa najprokaženijim opozicionarom, sa ambasadorima i izaslanicima, sa Sinodom, sa svima osim sa onima sa kojima bi trebalo da razgovara – poslanicima budućeg saziva parlamenta, pa i sa njima samo o tome ko ima skupštinsku većinu da predloži mandatara.
Ali bi to onda značilo da neko drugi radi ono što nije posao predsednika Srbije, pa da u udžbenicima istorije ostane zapisano da je taj neko drugi najduže izdržao da ne uvede sankcije Rusiji. (Ne šalim se, stvarno je rekao da će u istoriji pisati ko je najduže izdržao.) Što bi dalje značilo i da taj neko drugi pred kamerama pravi za zvanice ćevape, koje nam je ovaj prvi toliko ogadio pokazivanjem onih skarednih fotografija mlevene ljudetine da nam se sad pripovraća i od fraze: ići u sitna crevca.
Onda bi taj neko drugi citirao ubijenog premijera Đinđića, pa rekao da besplatnog sira ima samo u mišolovci, a prećutao da će dogovor sa Sinodom državu koštati kao svetog Petra kajgana, a da ni bog sveti ne zna koliko ćemo tek platiti molbu crkvi da nas ne vovedi u iskušenije no da nas izbavi od lukavago.
Zato tog drugog nema ni na vidiku. Skoro dva meseca posle izbora još se prebrojavaju glasovi. Jedino smo saznali koliko ih je osvojio pobednik na predsedničkim – tri listića po glavi člana stranke i nešto sitno pride. Što i nije tako mnogo kad izračunate koliko je za ovih 10 godina svaki član dobio od partije, pardon, od nas a preko partije. Pa za te pare i privilegije trebalo je da, brat bratu, sestra sestri, donesu još milion glasova. I da imaju bar jednog ponuđača za mandatara, a ne da predsednik Srbije sad svećom traži tog nekog drugog koji će, baš kao onomad Briselski sporazum, potpisati šta treba da se potpiše zarad njegovog ostanka na vlasti.
A onda će on nastaviti da se sastaje (a mi nastaviti da sastavljamo kraj sa krajem) i da nam objašnjava, kao Palma nekada, da se patriotizam ne sipa u traktore. Tačno, sipa se u budžet a odatle u prepune džepove funkcionera i njihovih kontroverznih biznismena.
