Po svaku cenu

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Ovo nije brojanje zalogaja isposnicima, osim kratkog uvida u ambijent u kome se razgovaralo o neminovnoj oskudici.
Predrag Trokicić
Predrag Trokicić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Novo!
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Ostali smo sami i niko nas ne razume. Samo zbog toga i još nekih okolnosti koje ne zavise potpuno od nas, ili ne zavise nimalo, čeka nas dramatična bliska budućnost: šverc, inflacija, oskudica, siromaštvo, glad, smrzavanje.

Već sledeće zime Srbija može da bude zaleđena i gladna. Nalazimo se pod pritiscima koji su skoro nepodnošljivi, a mi ih moramo podneti po svaku cenu. Koja je to cena? Možda ona koja ne može biti plaćena, pa će računi biti podmireni pod opštim strahom od moguće kataklizme. Gosti sinoćne emisije na N1 ne poriču dolazak teških vremena, ali misle da će nama u tome biti lakše. Mi smo već navikli na bedu.

Predsednik je sazvao neku verziju političkog sinoda SPC-a. Sve vladike osim dvojice, došli su mu na noge. Taj samit je nekako bio prirodni ishod sudnje nedoumice o tome šta sve valja učiniti mimo sveta, držati se dogme i državne politike koja već godinama ne postoji kao racionalna delatnost.

Ništa u državi ne radi osim Vladara. On je javno lice sistema koje više nije u stanju da dokazuje natprirodnu svemoć. Za samo nekoliko sedmica od trijumfalnog pokazivanja obilja u prepunim skladištima hrane, stigao je do panične najave smrzavanja i gladi. Zalihe su negde nestale, nešto su poharali javnosti još nepoznati državni lopovi, ničega nema u silosima koliko na slikama. Mi smo već siromašni i osećamo ukus nemaštine, zašto da čekamo zimu?

Na istorijskom sastanku sa vladikama, nije bilo bogobojažljive skrušenosti i simbolične skromnosti pred najavom Četvrtog jahača apokalipse. Možda je valjalo da se inoci visokog ranga založe hlebom i solju, i bar se slikaju za pastvu u svoj svojoj skrušenosti pred Tvorcem i Gospodarom.

Videli smo da je to bila gozba, obed koji je usklađen sa svetovnom tradicijom: i na svadbama i na sahranama, u žalosti i pred tragedijama ne ustupa se pred hedonizmom. Najobilnije se jede pred glad.

Ovo nije brojanje zalogaja isposnicima, osim kratkog uvida u ambijent u kome se razgovaralo o neminovnoj oskudici.

Predsednik je tražio mišljenje o sankcijama Rusiji. To je, ne samo za njega, dilema opstanka. Biće zlo u svakom slučaju, kajanje je neizbežno i nezavisno od odluke. Već je govorio o tome kako bi se u Srbiji živelo deset puta bolje uz sankcije Rusiji. Ali onda to više ne bi bila naša politika.

Politika države Srbije ovde se sprovodi kao veština nemogućeg. Ona se svodi na odlaganje neminovnih odluka u nadi da odluke mogu biti izbegnute. Svoju neodlučnost predsednik je obrazložio kao pouzdan državnički stav: bilo bi nam mnogo bolje da se priklonimo, ali ne odustajemo od svoje politike.

Da li je to politika prijateljstva prema Rusiji, koja u opštem razaranju Ukrajine dobija smisao ratnog savezništva? Ili prema Rusiji kao zamisli o tome šta je ona bila za nas i šta je sve mogla da bude u okviru interesa koji pred ratnom agresijom postaju ništavni.

Ili je to strah Vladara od gubitka poslednjeg saveznika, ma koliko on bio nepouzdan i vođen samo svojim interesima. Uz mogućnost da uporni čuvar nejasne politike izgubi i sve druge saveznike, kao vrdalama i vlasnik balkanske crne rupe, koju je svojim ubogim rečima tako dobro projektovo Tomislav Nikolić.

Tražeći savete od vladika, predsednik je dobio podršku za odluku koju nije doneo. To mu je možda trebalo, a možda i nije. Znao je šta će se dogoditi još pre ručka. Saznali smo da su svi u njegovoj kući „rusofili“, otac i brat pre svih. On tu ne može ništa, svako veruje u ono što voli. Ali pred amnestijom za sva dalja oklevanja, slobodno je mogao da optuži sve druge za dolazeću katastrofu koju tako jasno vidi.

Pred tom nesrećom koja možda stvarno ide na nas, možda ipak ne toliko velika i tako strašna, isprečili su se jedino predsednik i Crkva. Odluku o tome da li stati pred aždahu i njen plamen i led, ili je izbeći, doneće samo jedan. Pre toga dolaze državnički dani panike, žalbi i obilne distribucije straha od poslednje zime koja se neizbežno primiče.

„I pored svih pretnji, učinićemo sve da sačuvamo naš narod“. Tako je rekao na vrhuncu straha.

Uzdamo se u tebe.

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.