Koja li je tajna adligata?

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Osnova rada „Adligata“ je antisistemska i svodi se na ekstremno bučni marketing oko svakog koraka koji je načinjen.
Predrag Trokicić
Predrag Trokicić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Novo!
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Kada je Džordž Lukas početkom 80-ih godina prošlog veka oblikovao svog filmskog junaka Indijanu Džonsa, profesora arheologije koji u svakoj priči mora da napusti katedru i krene u potragu za dragocenim artefaktima iz prošlosti, ugradio je u ovaj karakter i jednu socijalističku komponentu koja će ga učiniti opšteprihvatljivim herojem: on ne voli naciste i bori se za javno dobro, odnosno nastoji da svaki od pronađenih predmeta nađe svoje mesto u jedinoj odgovarajućoj instituciji – muzeju. Posebno ga nervira kada pojedini preprodavci umetnina, trgovci, lihvari, privatni kolekcionari dođu u posed dragocenih i retkih relikvija. Ovako koncipiran filmski junak doživeo je planetarnu slavu, a Harison Ford je izgradio glumačku karijeru, zauvek se stopivši sa fikcionalnim likom iz Lukasove filmske radionice.

Mnogo toga se u međuvremenu promenilo. Arheolozi, takođe. A posebno kolekcionari. Moglo bi se reći da je za poslednjih četrdesetak godina, jedan drugi fikcionalni lik, poznat iz prvog nastavka o Indijani Džonsu (Otimači izgubljenog kovčega, 1981), francuski arheolog Rene Belok, simpatizer nacista i pobornik tržišno regulisane arheologije, dočekao svoje vreme. Doba u kom su institucije izgubile na važnosti, a privatni kolekcionari i liferanti postali zvezde, dok se lokalni moćnici predstavljaju kao „pokrovitelji“ takve kulture. Nastupilo je vreme novca i marketinga, u kome institucije poput muzeja i biblioteka više nemaju svoje mesto. Odnosno, imaju ukoliko se uklope u vladajuće ideološke matrice. Ako ne, ove institucije ostaju na rubovima interesovanja javnosti, pa biblioteke služe samo kao utočište za studente koji spremaju ispite, a muzeji kao odlagalište „suvišnih“ stvari.

Ovakav utisak se stiče ako se posmatra situacija u Srbiji, naročito nakon 2012. godine kada počinje epoha „zasenjivanja prostote“ visokoparnim govorom politike. Glavni pogon marketinga u kulturi najednom postaju floskule: „prvi put u istoriji“, „ovo nikada nije viđeno do sada“, „nakon sto godina prvi put pred našim očima“, „nećete verovati“ itd. Sličan zaokret se dogodio i sa medijima, koji su gotovo sve vesti počeli da formatiraju prema ovom tabolidnom obrascu, pa čak i vremensku prognozu do koje se više ne može doći bez upozorenja da nas čekaju „tropski dani“, „vreme paklenih vrućina“, „najhladniji dan u poslednjih 200 godina“ i tome slično. S druge strane, pored fenomena „prvi put viđenog“, promotivni diskurs u kulturi je obogaćen i „ugrožavajućim faktorom“ kojim se podiže pozornost građanstva, odnosno konzumenata kulture na najviši nivo, jer eto, „sve je ovo moglo da propadne da nije bilo jednog čoveka da spase nacionalnu kulturu“. Naravno, u ovoj epohi glavna opasnost dolazi zapravo od institucija, a spas se nalazi u parainstitucijama, koje su pokrenute upravo u to prelomno doba. Tako je svoj status „javnog servisa građana“ izgubio RTS i prepustio ga Pinku, Politika je prestala da funkcioniše kao centralni štampani medij (danas se prodaje i verovatno seli u Krnjaču?!), ustupivši svoje mesto Informeru, dok je većina biblioteka i muzeja potisnuta da bi se javnosti nametnula jedna posebna parainstitucija koja se zove „Adligat“, a nalazi se u vlasništvu Viktora Lazića – „srpskog književnika i advokata, doktoranda kineskog prava, poliglote, naučnog i stručnog prevodioca za engleski jezik sa licencom turističkog vodiča, filateliste i numizmatičara“. Lepo zvuči ovaj niz profesija i hobija kojim se na Vikipediji hvali vlasnik „Adligata“, dodajući da je uz sve to i „jedan od najznačajnijih srpskih putopisaca“.

Šta je to adligat? U svetu bibliotekarstva i knjižarstva, ovaj termin označava „povezanost jedne ili više publikacija ili pak rukopisa sa nekom drugom publikacijom tako da čini jednu svesku“. U srpskoj kulturnoj javnosti, to je zvanično ime nevladine organizacije koju je 2012. osnovao pomenuti Viktor Lazić sa idejom razvijanja „uspešnog poslovanja Biblioteke Lazić, Muzeja srpske književnosti i Muzeja knjige i putovanja“. Naravno, kada neki pisac u zemlji Srbiji odluči da napravi ovakav poduhvat, podrška odmah stiže sa svih strana, i od države i od crkve. Tome u prilog ide i blagoslov koji je „Adligat“ dobio od patrijarha Irineja, ali i od svih važnih institucija koje bi trebalo da se bave poslom za koji je od 2012. delegirano ovo neprofitno udruženja sa Voždovca. To uključuje simboličku i infrastrukturnu podršku od: SANU, Narodne biblioteke Srbije, Univerzitetske biblioteke, Udruženja književnika Srbije, Srpskog književnog društva, Matice srpske kao i Biblioteke grada Beograda. Retko se postiže ovakva sinergija kod nekih privatnih kolekcionarskih projekata u Srbiji, pa čak i kada postoji duga tradicija negovanja i razvijanja privatnih porodičnih biblioteka. Recimo, jedna od najdragocenijih i najraznovrsnijih ličnih biblioteka ostala je iza arhitekte Bogdana Bogdanovića u Beogradu, ali ona izgleda još uvek traži svoj put između institucija. S druge strane, „Adligat“ je marketinškim plasiranjem priče o fantomskoj „Biblioteci Lazić iz 1882“, kao „najstarijoj srpskoj porodičnoj biblioteci“ postigao odličan efekat kod nacionalne elite, koja voli priče o istrajnosti srpske kulture i neverovatnim pojedincima koji su vredne knjige ušivali u gunjeve i tako hodali preko albanskih vrleti, sve do Krfa, da bi na kraju izgubili i te retke bibliofilske primerke, jer su spasavali svog komandanta nakon torpedovanja broda u Jonskom moru. Istorijska metafikcija koja je kreirana za potrebe promovisanja prošlosti „Adligata“ postala je viralna, pa je tako ovo udruženje građana brzo postiglo status važne (para)institucije kulture u Vučićevoj Srbiji, gde svaki važniji diplomata iz inostranstva mora obavezno da poseti ovaj voždovački punkt.

Najednom je fikcionalna priča o „Biblioteci Lazić iz 1882.“ potisnula elementarne činjenice iz kulturne istorije, kao što je recimo ona o realnoj biblioteci univerzitetskog profesora i akademika Tihomira Đorđevića (1868-1944), čija se lična ostavština, zajedno sa legatom sestara Janković – Ljubice (1894-1974) i Danice (1898-1960) čuva u fondu NBS-a. Isti je slučaj i sa Legatom profesora Veselina Čajkanovića (1881-1946), čijih 12.000 knjiga se nije ušivalo u gunjeve, niti je potapano u morima, rekama i barama, već se uveliko decenijama koristi za potrebe naučne zajednice. Isto važi i za knjižne ostavštine mnogih uglednih ljudi iz 19. i 20. veka, koje se čuvaju u institucijama kulture Republike Srbije. No i pored svega toga, mit o sakupljaču knjiga proti Mihajlu Laziću (s početka 18. veka) suspendovao je istorijske činjenice o kulturnoj ostavštini recimo porodice Nenadović, proti Matiji (1777-1854) i potom Ljubomiru (1826-1895), koji su ovoj kulturi ostavili ne samo svoje biblioteke već i knjige koje su napisali, memoare, ali i putopise koje nisu nadmašili ni neki savremeni putopisci.

Osnova rada „Adligata“ je antisistemska i svodi se na ekstremno bučni marketing oko svakog koraka koji je načinjen, bilo da je u pitanju lomljenje slavskog kolača u UKS-u, nabavljanje prvog broja Politikinog zabavnika ili pisma nekog književnika. Sve je prvorazredni događaj i nikada se nešto slično nije dogodilo u istoriji. Ovakav vid rada podržao je zaista veliki broj intelektualaca, od kojih su mnogi zaveštali svoje lične biblioteke „Adligatu“, uvereni da će to biti najbolje investiranje u kulturu ove zemlje. Zašto da ne, reći će mnogi, tamo se čuvaju skice za drugi tom Vremena smrti Dobrice Ćosića, kao i knjige koje su „tajlandski slonovi dizajnirali svojim izmetom“, ili one od fetusa ovce. Među takvim adligatskim arsenalom, vredi pronaći utočište za nemilu budućnost koja dolazi, nagrižena ratovima i klimatskim promenama. Takođe, niko se ne pita kako tih milion bibliotečkih jedinica (ako je informacija tačna?!) uopšte postoji u neadekvatnim uslovima smeštaja i protivpožarne zaštite, izvan okvira Zakona o bibliotečko-informatičkoj delatnosti kojim se reguliše obrada, smeštaj, transparentnost nabavke i pružanje ovakve građe na korišćenje. Naprotiv, sve ove nebitne stvari zasenjene su mitom o ekskluzivnosti kojom se Srbija ponosi. U toj vekovnoj borbi od 10 vučićevskih godina, „Adligat“ je prepoznat kao važan partner države. Na kraju epidemijske 2020, recimo, premijerka Ana Brnabić je uručila vlasniku ovog udruženja nagradu „Dobročinitelj“ zbog aktivnosti u borbi protiv pandemije korona virusa, te za osmišljavanje, sprovođenje i finansiranje akcije Milion knjiga za Srbiju. Uistinu, radi se o knjigama koje su kao suvišak izdvojene iz fondova drugih biblioteka, ali ih je „Adligat“ distribuirao u novootvorene centre za lečenje Covida-19. Šta se na kraju desilo s ovim knjigama, saznaće se jednom kada počnu da se vraćaju nazad u biblioteke preko buvljaka kao neformalne mreže za kolekcioniranje rasute bibliotečke građe. Ali to nije bitno, jer je i Aleksandar Vulin uručio „Adligatu“ specijalnu zahvalnicu „za doprinos i podršku u sprečavanju širenja i suzbijanju zarazne bolesti Covid-19“. Reklo bi se da je na delu san o kulturi koji je dosegnut prvi put u novijoj istoriji, od Dositeja Obradovića do tajlandskih slonova, koji bi uskoro mogli da gostuju u „Ćirilici“, kako bi ad hoc pokazali mogućnosti još nikada viđenog dizajna – direktno u ekran.

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.