Čovek bez vizije

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Naravno, šta god da kaže, Vučić ili laže ili greši.
Predrag Trokicić
Predrag Trokicić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Novo!
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Kad se već potegla 1944, zamislimo Vučića u 1941. Šta bi ovaj šahista i mudrac, a od juče i – kako je sam sebe opisao – „starac u politici“, odlučio te 1941? Na koju bi stranu povukao zemlju da se nekim čudom našao na njenom čelu pre nešto više od 80 godina? Lako je pozvati se na 1944, tada je sve bilo jasno, većina važnih odluka već je odavno bila doneta, a i u pobedu se više nije sumnjalo. Pokaži se ti ’41.

Kao samoproklamovani antifašista, možda bi Vučić te 1941. sam poveo demonstracije protiv pristupanja Srbije Silama osovine. Hodao bi na čelu kolone pobunjenih žitelja Beograda s tablom – Bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob! Čitalac se smeje, ne može to ni da zamisli. Sve i da zaista jeste antifašista, Vučić bi tog 27. marta, kao danas, gledao da se skloni negde u stranu, da izvaga šta je isplativije. A pošto to 41. nije moglo da se odmeri, čekao bi.

Dobro, sumnjiv je Vučić kao antifašista. On se još kao mladić priklonio revizionistima. Čitaocu je ta revizionistička priča, na čijem talasu je Srbija srušila Jugoslaviju i pošla u rat za teritorije, dobro poznata. Demonstracije protiv Sila osovine od 27. marta 1941. bile su čisto samoubistvo, veruju revizionisti. A 1944. nije bilo nikakvog oslobođenja, nego su Beograd tada okupirali komunisti zajedno s Crvenom armijom.

Svaki ovdašnji revizionista se ne pita šta je bilo ispravno, nego šta je bilo isplativo. To je kalkulantski nauk revizionističke priče o 2. svetskom ratu i oslobodilačkoj borbi. Taj se nauk ovde utvrđuje već decenijama. Već decenijama se kod nas vaspitavaju generacije kalkulanata. Starac Vučić u tom smislu nije nikakav pionir političkog kalkulisanja. On je tek dobri đak domaće revizionističke škole: skloni se pod kamen i ćuti. Te ’41. Sile osovine ulivale su strah u kosti, loše je bilo suprotstaviti im se.

Istina, ’44. je bacila drugačije svetlo na ’41. i demonstracije od 27. marta, ali revizionisti to odbijaju da vide, pa ’44. diskvalifikuju kao početak okupacije, kao da je od ’41. do ’44. Srbija bila slobodna pod nacistima. Pa je takva, slobodna dakle, svoje Jevreje hitro isporučila nacistima, dok recimo Bugarska, koja je trojnom paktu pristupila 1. marta 1941. nije dala da nijedan bugarski Jevrejin bude deportovan u logor.

Da je Vučić koga znamo imao da bira između Sila osovine i Saveznika te 1941, sva je prilika da bi izabrao prve. Pod uslovom, opet, da se usudi da išta izabere. Sve i da je zaista fašista, a nije bilo malo takvih tih davnih godina u Srbiji, teško da bi Vučić potpisao trojni pakt. Vagao bi ponovo šta se više isplati i čekao da neko drugi u njegovo ime donese odluku, sve i ako bi želeo da se svrsta uz Sile osovine.

Zaista nije lako biti Vučić. Pogotovo u istorijskim vremenima. Ili, što je isto, u vremenima krize, kada se mora doneti odluka iako se ništa jasno ne vidi, pa se umesto kalkulacijama čovek mora voditi uverenjima i držati se principa. Evo, neka čitalac kaže – šta su Vučićeva uverenja i principi? Muk. Zato Vučić ne može voditi zemlju u krizi. Naprosto nije u stanju – on je šahista, a krize nisu šah.

Čitalac se mršti, 1941. nije isto što i 2022. Možda ima sličnosti između 1939. i 2022, o čemu se već pisalo, ali je malo verovatno da će se stvari danas razvijati prema analogiji sa zbivanjima iz prošlog veka. Ali nismo mi prizvali 1944, Vučić je. Možda je hteo da kaže da će 2022. biti najteža godina posle 2. svetskog rata. Ali, da je to hteo, morao je reći – 1945. Pa ostaje da Vučić tu 1944. vidi kao posebno tešku i sad sluti da će joj 2022. biti ravna.

Naravno, šta god da kaže, Vučić ili laže ili greši. Iza te 1944. u Jugoslaviji je došla decenija obnove i izgradnje. Čitalac se možda seća Denisona Rusinova i njegove knjige iz 1977. The Yugoslav Experiment, 1948-1974. Rusinov s ushićenjem piše o uspesima jugoslovenske privrede u prvoj posleratnoj deceniji. Neka bude da je ta 1944. bila jako teška, kako to kaže starac Vučić, ali ona je za sobom povukla čitavu deceniju velikih postignuća.

Zato je šahista pogrešio kada je pomenuo 1944. Koliko god da je neizvesno šta će se dalje događati u Ukrajini i kakve će to posledice imati po čitav svet, u jedno možemo biti sigurni: decenija koja će uslediti posle 2022. u Srbiji neće ni po čemu moći da se uporedi s veličanstvenom, barem u privrednom smislu, jugoslovenskom decenijom posle 1944. I to ne zbog rata u Ukrajini čiji se kraj kao ni uticaj na kretanja u svetu još ni izdaleka ne naziru.

Mnogo je jednostavnije od toga: s ovim šahistom na čelu, Srbija naprosto nema čemu da se nada.

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.