Završni račun

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Mi ne ljubimo opozicione stranke, ne podnosimo njihove partijske predvodnike, ne vidimo čak ni u njihovim programima.
Predrag Trokicić
Predrag Trokicić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Novo!
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

 

Gde si bio, nigde, šta si radio – ništa! To je moj lični, sitnosopstvenički saldo nakon izborne svečanosti, gde su se nebrojeni vučićevci skuturili oko predvodnika kao pilići oko kvočke kad počne da grmi i kad im prve kapi kiše, trostruko krupnije od njihovih uplašenih očiju, pokvase nežno paperje, koje, gle, nije vodootporno; mi kojima rodonačelnik kulta nije po volji (blago rečeno) priklonili smo se kokama koje kroz žičanu ogradu sa zavišću gledaju kako blaguje živina priblizhennai k imperatoru: da bi se one našle s onu stranu žice, u živinskom raju, ophodile su se prema nama kao da smo im posvojčad, a imale su nešto sasvim sedamnaesto na umu, što će se obelodaniti čim se budu zatvorila birališta, ali nisu one jedine koje će uoči izbora biti pritvorne, koristoljubive i neiskrene, takvi ćemo biti i mi: da bi vlasnik kokošarnika bio srušen, što je naš pileći san, spremni smo bili da svojim glasovima potpomognemo razmenu kokošijeg stanovništva, da perad koja su dotad bila unutra budu odonud isterana na utrine pune čkalja, palamide, dikice i kerećijeg grožđa, a da pothranjena živina, koja nam je po bespomoćnosti i bezidejnosti bliska, utrči radosno u dugo sanjani kokošarnik.

Nama je bilo važno samo da stanemo za vrat despotiji, te vođeni tim moram reći pomalo i destruktivnim naumom spremni besmo da idemo za lažnim kvočkama: nismo ničim za njih vezani, kao ni one za nas, nismo sa njima u krvnom srodstvu, ali se i one i mi gradimo kao da smo povezani, i kao da će ta povezanost svima da nam bude od koristi.

Šta hoću da kažem i zbog čega nisam to odmah i uveliko već rekao?

Izbori su bili pokazno zanimanje: kako se ponašaju oni koji bi da njihov zlatni vek bude produžen, koji se plaše da će ako padne vladar biti ne samo ugroženo njihovo nezasluženo i neopravdano izobilje, nego da će na videlo izbiti razni njihovi marifetluci koji nisu bili baš za podičiti se, i kojima bi se tužilaštvo, kad bi se i ono, nakon neželjenog preokreta na izborima, dozvalo pameti i svojoj iskonskoj dužnosti, moglo debelo i neodložno pozabaviti.

Imali smo dakle skupinu koju su držale čvrste niti koristoljublja i straha, dok smo na drugoj obali bili mi, građani siti jednovlašća, i neumorni političari, bivši i budući, željni vlasti i svega što ova kod nas pruža pobednicima.

Izbori su – zapanjen sam koliko mi je vremena bilo potrebno da to shvatim – bili sukob iskrenosti i neiskrenosti. Samodržac i njegovi behu iskreni u odbrani svega što su zaposeli. U našem, pak, taboru, antivučićevskom, na delu je bila uzajamna i trajna neiskrenost: mi ne ljubimo opozicione stranke, ne podnosimo njihove partijske predvodnike, ne vidimo čak ni u njihovim programima (koje bi oni naravno docnije mogli hladnokrvno izneveriti) ništa do čega je nama stalo. Mi birači bili smo spremni da bestidno upotrebimo sve neparlamentarne stranke kao pukog ovna, kojim se bezdušno lupa po debeloj kapiji koja štiti tvrđavu, a takozvana opozicija, htela je isto tako da za svoje lične i partijske svrhe zloupotrebi nas birače: „Znamo da vas nerviraju Vučić, Brnabićka, vulini, mone, palme, dačići, maliji, znamo da na nas iz opozicije ne dajete pet para, ali nemate nikog trećeg na meniju, pa ćete, boreći se protiv jednovlašća, pomoći nama da malo mi vodimo državu i da je nekoliko godina lično mi muzemo, kako nam bude zgodno, dok će vama biti rđavo kao što vam je bilo i pre izbora, ako vam ne bude i malo gore, za šta bićete sami krivi.“

Ko su uopšte persone koje sam ja hteo da prigrlim kao zamenu za neograničenu vlast sadašnjeg imperatora, o čemu one govore? I dalje se nadmeću u patnji za Kosovom, oni za koje sam glasao bulazne i dalje o dinastiji, drugi se ushićuju Rusijom, treći se, evo i sad u nedelju, u „Utisku nedelje“ hvališu koliko vole Srbiju: pa zašto bi čovek to ikada izustio, a kamoli napravio od toga uzrečicu?… Desetak ambicioznih vlastoljubaca, koji su okusili miris vlasti, i ne mogu glad i žeđ za njome više ničim da utaže, okupe druge koristoljubivce i lakovernike, pa naprave partiju, ali zajednici ne žele nikakav boljitak, lelujaju od mita do mita, brbljaju neumorno o našoj žrtvi, herojstvu, veličini, slavi, o izuzetnosti koja nema ni ime ni pokriće; oni koji su mi bili na raspolaganju kao oružje protiv tiranije ne drže do stvarnosti, to im je ispod časti, čak i ne glume da im je stalo do radništva, do sve brojnije sirotinje, nego kuju planove kako da se vrati prestolonaslednik i kako da se napakosti lažnoj državi.

Naravno da naša obostrana, uzajamna neiskrenost nije mogla uroditi ničim drugim nego fijaskom. Biva da i građanin-pojedinac ne razlikuje važno od nevažnog, ne odvaja hitno od onoga što može da čeka, ali partije nepogrešivo posežu za onim što je sporedno, što je himera, što je lagarija ili obmana… Mi smo sve to primetili daleko pre izbora, ali smo poželeli da pomoću partija, kakve su da su, oštetimo koliko uzmognemo svevladajuću oligarhiju. Trećeg aprila sučelili su se autentičnost (autentičnost zla, koristoljublja, korumpiranosti i bezakonja) i falš koji je sebe video kao dobro: falš smo bili mi koji smo hteli da svrgnemo nesvrgnutivoga, i to pomoću zavetnica, dverinja, koštunićanaca, pa čak i putem tadićevaca i pomoću generala (koji se smesta uzoholio, koji se divi Mladiću, razmeće se pohvalnicom kojom ga je ovenčao Milošević i sl.); mi koji se nadamo da ćemo kršitelju Ustava videti leđa, zar nismo kao Tomislav Nikolić koji u nužnom smeštaju sanjari da će nas prisajediniti Rusija, bratska, pravoslavna zemlja, toliko, ah, velika, toliko moćna, i sa tolikim rudnim, književnim, muzičkim i baletskim bogatstvom.

Ako se strahovlada (tako je ja doživljavam) SNS-a produži unedogled, mada je jedan nedogled i neistrp već iza nas, biće potreban pokret koji će se usredotočiti najvećma na rušenje te dosad nepogođene utvrde, vođe tog budućeg pokreta, ili neka to bude Savo, moraće da ukazuju na pojedinačne zulume i bezobrazia odmetnuvših se od Ustava i od morala nelečenih šešeljevaca, prvo poprište sukoba sa njima mogao bi biti litijum, dar Gospodnji izabranom narodu, koji se vrpolji u utrobi zemlje srpske, nestrpljiv da radi našeg blagostanja bude što pre izvađen i prodat po basnoslovnoj ceni.

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.