Kompromis ili poraz

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Budući mirovni pregovori će se neizbežno baviti povlačenjem novih granica što će značiti, ma koliko to bilo nepravedno, da će Ukrajina morati da odluči koliko teritorije je spremna da izgubi.
Wikimedia Commons
Wikimedia Commons
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Novo!
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Kažu da nas rat u Ukrajini vraća u 1930-te. Evo jedne slike iz te prošlosti: nagizdani britanski ambasador u Berlinu u punoj diplomatskoj opremi, sa kljunastim šeširom ispod ruke, penje se stepenicama zgrade nemačkog ministarstva spoljnih poslova. Sa sobom nosi dokument, britanski ultimatum. „Potvrdite da je Nemačka prekinula neprijateljska dejstva protiv Poljske danas pre 11 sati ili će između nas nastupiti ratno stanje“. Tek je 9 ujutru i zgrada je prazna. Ser Nevil Henderson stoji sam u holu i polako naglas čita ultimatum. Zatim odlazi. Bio je to 3. septembar 1939.

Da li agresija Vladimira Putina zaista znači da moramo ponovo da proživljavamo ona vremena kada je Liga naroda bila uvučena u beskrajne evropske krize oko manjina, plebiscita, granica i preuzimanja teritorija? Istina, današnje države se ne zamaraju objavama rata. Hitler i Staljin su pokazali Putinu kako da izbegne tu glupost i zameni je besmislenim proklamacijama sačinjenim od laži, licemernog pozivanja na svoje žrtve i lažne istorije. Ali neke od starih zagonetki muče nas i danas. Jedna od njih je razlika, ako je ima, između nezavisnosti i teritorijalnog integriteta.

Britanska ministarka spoljnih poslova Liz Trus zastupa tvrdi stav prema Rusiji. Po njoj, podrška ukrajinskoj nezavisnosti znači ne samo pomoć u odbrani od Rusije, već i obnavljanje integriteta Ukrajine u granicama pre 2014, koje obuhvataju Krim i ceo region Donbasa. Opasno je igrati se ovim stvarima. (Kako je ministarstvo uopšte moglo da joj dozvoli da to kaže?) To nas vraća na našeg ambasadora sa kljunastim šeširom. Šest meseci ranije, u martu 1939. premijer Nevil Čemberlen zaprepastio je svet (i sebe) odstupanjem od pomirljive politike prema Nemačkoj. Garantovao je Poljskoj da će Britanija ući u rat ako nacistička Nemačka naruši poljsku nezavisnost. Šest meseci kasnije Hitler je napao Poljsku. Nacisti su zauzeli Gdanjsk, tenkovi Vermahta su prešli granicu, nemački avioni su bombardovali Varšavu. Britanska garancija nije zaživela, uz Čemberlenovo obrazloženje da invazijom nacističke Nemačke nije ugrožena nezavisnost Poljske, već samo njen teritorijalni integritet (Hitler je prvo zauzeo region Gdanjska). Dakle, možda se rat može izbeći. Ova izjava je naišla na opšti prezir. Već je svima bilo jasno da Hitler ne pravi razliku između narušavanja integriteta i nezavisnosti neke zemlje.

Ukrajini koja je van Nato saveza niko ništa ne garantuje. Ovaj rat se može okončati na 3 načina: tako što će se Rusija vratiti na linije pre 2014, tako što će Ukrajina biti poražena i podeljena ili (što je trenutno najverovatnije) tako što će se održavati status kvo duž nestabilne linije prekida vatre. Ovo poslednje bi značilo da ono što je Rusija zauzela, a na šta Ukrajina polaže pravo, ostaje tako kako jeste dok traju dugi mirovni pregovori. Međunarodni arbitri će biti u iskušenju da podstaknu strane na očigledan kompromis: da Rusija zadrži Krim, a da Donbas bude podeljen pod okriljem UN-a. Da li to zvuči suviše dobro da bi bilo moguće? Mirotvorci prvo moraju da odgovore na jedno teško pitanje: da li je Putin Hitler? Drugim rečima, da li bi kompromis kojim bi mu se prepustile neke osvojene teritorije za njega bio potvrda da može da nastavi sa daljim osvajanjima? Setimo se Minhena 1938. Sudetski Nemci su imali prilično jak argument za samoopredeljenje, to jest da napuste Čehoslovačku i pridruže se Nemačkoj. Ali, kako su događaji pokazali, kontraargument je bio da je Hitler agresivno čudovište koje želi da proguta celu Evropu. Isto bi se moglo reći i za Krim. Tamošnji stanovnici se uglavnom izjašnjavaju kao etnički Rusi, koji Krim u granicama Ukrajine smatraju greškom iz sovjetske ere. Ali prihvatiti zauzimanje Krima kao legitimno može podstaći Putinovu ambiciju da anektira i druge delove bivšeg sovjetskog carstva.

Problem je u tome što maksimalistički ratni ciljevi Liz Trus pretpostavljaju da su nezavisnost i teritorijalni integritet nedeljivi. Nisu. Uzmimo Poljsku. Toj državi su 1945. godine oduzeti mnogi drevni gradovi i trećina teritorije. Ali posle izlaska iz sovjetske imperije njena nezavisnost je ostala netaknuta. Trijanonski sporazum iz 1920. smanjio je Mađarsku na manje od trećine njene predratne veličine, ali je jezgro Mađarske ostalo nezavisno. Gruzija (poput Ukrajine, neformalnog kandidata za Nato) i dalje insistira na tome da se njen suverenitet proteže na Abhaziju, iako je ta mala crnomorska država odbacila pripajanje Gruziji 1993. Međutim, niko ne bi rekao da je gubitkom Abhazije Gruzija izgubila svoju nezavisnost.

Na paradi povodom Dana pobede u Moskvi Putin će proglasiti uspeh vojne misije u Ukrajini i možda njen kraj, u zavisnosti od toga kako shvata pojam misije. Ali budući mirovni pregovori će se neizbežno baviti povlačenjem novih granica što će značiti, ma koliko to bilo nepravedno, da će Ukrajina morati da odluči koliko teritorije je spremna da izgubi.

I to može biti opasno. Od sticanja nezavisnosti 1991. ukrajinska politička elita je blago rečeno nedosledna. Hrabro i nesebično ratno vođstvo Vladimira Zelenskog predstavlja raskid sa korumpiranim oligarsima i demagozima koji su do tada harali Kijevom. Ali ako Zelenski preuzme odgovornost za okončanje rata nagodbom koja bi obuhvatila recimo prepuštanje Krima Rusiji, neke snage bi mogle da ga proglase izdajnikom ukrajinske nezavisnosti. Na ulice bi bila izvedena ultranacionalistička rulja, a tekovina Zelenskog, novo nacionalno jedinstvo, nestala bi u haosu.

Nadu ulivaju mlađe generacije koje se sada bore za svoju zemlju. Njihov pogled na svet je zapadno od centra: evropska Ukrajina, liberalno ili socijal demokratska, država u kojoj su vladavina prava i transparentnost više od slogana. Neki od njih su sa zapada zemlje i identiteti su im čvrsto vezani za ukrajinski jezik i kulturu. Ali tu su i milioni muškaraca i žena koji govore ruski i smatraju se etničkim Rusima, a koji se sada, zbog otpora prema Putinovom režimu i gneva izazvanog invazijom na njihovu domovinu, izjašnjavaju kao Ukrajinci. Njihova zemlja je u ruševinama, ali to je sada i njihova zemlja.

Prevela Milica Jovanović

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.