Čitanje kao lek

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Posebno uspešna inicijativa bila je čitanje poezije obolelima od demencije, među kojima neki nisu znali ko su i gde su, ali su mogli da recituju reči pesme naučene u školi pre 70 godina.
Ilustracija: Teodor Hristov
Ilustracija: Teodor Hristov
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Novo!
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Na sastanku čitalačke grupe u Berkenhedu, 9 žena i dva muškarca zagledani su u tekst Zimske bajke, 1. čin, scena 2, u kojoj Leont i njegova žena Hermiona nagovaraju svog gosta Poliksena da ne žuri natrag u Češku. Ponekad jezik nije sasvim razumljiv: šta na primer znači „pa će on iz svog / najjačeg rova biti izbačen“? Ili „Najurićemo preslicama njega“?1 Ali na podsticaj moderatorke grupe Džejn Dejvis (iz Čitalačkog centra na Univerzitetu Liverpula), Šekspirova značenja se polako otključavaju i diskusija zahvata širok opseg tema koje uvodi taj pasus: ljubomorni muškarci, žene sklone flertu, kraljevska učtivost i postupanje prema gostima koji se zadržavaju duže nego što su dobrodošli.

Sve veća popularnost čitalačkih grupa je ohrabrujuća pojava, ali ova grupa je neobična: njeni članovi su, između ostalih, Val i Kris iz prihvatilišta za beskućnike, Stiven koji pati od agorafobije i napada panike, što ga već 15 godina onemogućava da radi, Brenda koja je bipolarna, Džin koja se oporavlja posle smrti svog muža i Luiz koja ima Aspergerov sindrom. Članovi su uglavnom strasni čitaoci, ali za jednog ili dvoje ovo je prvi susret sa Šekspirom posle škole.

U okrilju programa „Prionite na čitanje“ koji vodi Džejn Dejvis širom okruga Merzisajd u severozapadnoj Engleskoj radi 50-ak grupa poput ove: u domovima za stare, dnevnim bolnicama, neurološkim odeljenjima za rehabilitaciju, psihijatrijskim odeljenjima, dnevnim bolnicama, prihvatilištima i bibliotekama; tu su i grupe za ljude s posebnim potrebama, obolele od Alchajmera i bolesti motornih neurona, ljude s mentalnim problemima; grupe za zatvorenike, neprilagođene tinejdžere, decu pod nadzorom, one koji se oporavljaju od narkomanije, pomoćno medicinsko osoblje i negovateljice; grupe su vrlo male – ne veće od 10 članova – tako da se u njima razvija osećaj bliskosti među članovima.

Nivo obrazovanja široko varira, ali nema popustljivosti u izboru tekstova – Gradonačelnik Kasterbridža, Čiča Tomina koliba, Rebeka, Velika očekivanja, Adam Bid, Džejn Ejr, O miševima i ljudima, Kes, pa čak i Veština održavanja motorcikla Roberta Pirsiga. Čita se naglas cela knjiga, od korice do korice, na nedeljnim okupljanjima, što za grupu koja sat nedeljno čita neki Dikensov roman može značiti 6 meseci posvećenosti jednom delu. Ni na kog se na navaljuje da čita naglas, ali oni koji se na to odluče mogu doživeti veliki porast samopouzdanja.

Cilj čitalačkih grupa nije samo druženje i podizanje samopouzdanja. Niti je to samo način da se ljudima pruži prilika da u vreme velike nezaposlenosti steknu iskustvo timskog rada. Grupe su nešto ambicioznije: one su eksperiment u lečenju ili, skromnije rečeno, pokušaj da se utvrdi može li čitanje ublažiti bol ili mentalnu patnju. Za Kejt, koja 30 godina pati od težeg oblika reumatoidnog artritisa, odgovor je jasan: „Čitanjem se bol odgura na mesto na kome više ne izgleda tako važan. Koliko god da ste bolesni, u knjigama postoji svet u koji možete da uđete i da ga istražujete, da se fokusirate na nešto drugo, a ne na svoje probleme. Počinjete da govorite o pitanjima preko kojih ljudi obično preleću, na primer o starenju ili smrti, znate tu vrstu razgovora – i svi imaju nešto da kažu, pa se osećate delom nečega, što može biti ogromna pomoć“. Drugi govore slične stvari: „Prestao sam da odlazim kod lekara i da pijem lekove otkad sam ovde“; „To što sam u grupi s drugim ženama koje su imale isti problem – rak dojke – nije mi pomoglo da izlečim rak, ali razgovor o knjigama je uneo ogromnu promenu u moj život“.

Lekari govore o velikim uspesima koje su videli svojim očima: neurološki pacijent koji je mesecima sedeo u grupi ne otvarajući usta, posle čitanja pesme „Cvet“ Džordža Herberta („Ko bi pomislio da moje usahlo srce / Može ponovo ozeleneti?“) započeo je 10-ominutni monolog i završio ga rečima „Osećam se sjajno“; mladić oštećenog mozga čiji se rečnik znatno obogatio nakon što je pristupio grupi; čovek koji se stara o svojoj nepokretnoj ženi doživeo je ne samo predah već i oslobođenje kad je ona počela da sluša poeziju. Ljudima sa strane ti rezultati mogu izgledati mali, ali za osoblje i pacijente oni su dragoceni.

Kad bi se radilo samo o blagodetima provođenja vremena u grupi, kukičanje i bridž bi mogli jednako dobro poslužiti. Ali, kao što objašnjava Džudit Mover iz Centra za brigu o mentalnom zdravlju u Merziju, presudan činilac je usredsređivanje na knjigu: „Ljudi koji ne reaguju na konvencionalnu terapiju ili joj nemaju pristup mogu da ospolje svoja osećanja identifikujući se s nekim likom u romanu. Ili ih pesnički ritmovi podstiču na samoizražavanje“.

Posebno uspešna inicijativa bila je čitanje poezije obolelima od demencije, među kojima neki nisu znali ko su i gde su, ali su mogli da recituju reči pesme naučene u školi pre 70 godina. Kao što je to opisala Kejti Piters iz inicijative „Prionite na čitanje“: „Jedna žena je vikala i psovala svakog ko se približi, a kad sam pomenula poeziju rekla mi je, na nimalo dvosmislen način, da je ostavim na miru. Ali dok sam sedela i čitala joj pesmu za pesmom, vidljivo se opustila, raspoloženje joj se potpuno promenilo i veselo je ćaskala o pesmama s drugim pacijentima u domu“.

„Medicinske sestre mi kažu da su pacijenti smireniji posle naših seansi. Ima nečeg u poeziji, i to nisu samo ritmovi i rime, već način na koji ona pruža priliku da se zadrži misao u vremenu. To zaista pomaže, čak i ljudima koji ranije nisu bili skloni čitanju“. U Kejtinim iskustvima odjekuju iskustva Olivera Saksa stečena tokom rada s pacijentima koji pate od teškog oblika Parkinsonove bolesti. On je video da „ljudi koji nisu uspevali da naprave nijedan korak najednom mogu da plešu“, a „ljudi koji nisu mogli da izgovore nijedan slog počinju da pevaju“.

„Čovek se rešava bolesti pomoću knjiga“, napisao je jednom D. H. Lorens. Ljudi u Merzisajdu slažu se da su knjige – u svakom slučaju, dobre knjige – oblik terapije. Recept glasi: proza, ne Prozak. Literatura, ne litijum. Terapija govorom u društvu Kitsa, Dikensa ili Šekspira umesto lekara ili psihijatra.

Biblioterapija je profesija u usponu. Jedan nedavni pregled pokazuje da se gotovo polovina engleskih bibliotekara bavi nekim oblikom biblioterapije po modelu „knjiga na recept“. A to znači da lekari opšte prakse upućuju sve veći broj ljudi u lokalnu biblioteku, gde će naći police s „lekovima koji se čitaju“, to jest s literaturom koja je ocenjena kao blagotvorna za njihovo stanje. Lapidus, organizacija osnovana 1996. „da bi promovisala upotrebu književnosti u ličnom razvoju“, odigrala je ključnu ulogu u okupljanju pisaca i medicinskih radnika; kao što kaže Fiona Sampson, pesnikinja i urednica časopisa Poetry Society:

„Biblioterapija je nova reč, ali ideja da knjige mogu imati blagotvoran uticaj već dugo postoji. Metju Arnold i F. R. Luis su tvrdili da velika književnost – ‘najbolje što se smislilo i reklo u celom svetu’ – može da nas učini moralno boljim ljudima budeći ‘ono najvrednije u nama’. Ta ideja je nestala s holokaustom, kada se pokazalo da vrlo obrazovani i načitani ljudi, odgajeni na Šileru i Geteu, mogu da rade najvarvarskije stvari. Ali ideja da nas knjige mogu učiniti emocionalno, psihički, pa čak i fizički boljima postojala je još u starom veku“.

Platon je rekao da su nam muze dale umetnost ne radi „bezumnog zadovoljstva“ već „kao pomoć da našu dušu dovedemo u red i sklad sa samom sobom kad se njeno kretanje poremeti“. Nije slučajno Apolon i bog poezije i bog isceljenja; niti to što su bolnice ili svetilišta zdravlja u staroj Grčkoj uvek bili smešteni blizu pozorišta, posebno u Epidaurusu, gde su dramske predstave smatrane delom lečenja. Kad Odiseja povredi vepar, njegovi drugovi mu pevaju da bi zaustavili krvarenje. A u Bibliji postoji priča o tome kako David smiruje Saula: „I kad bi duh Božji napao Saula, David uzevši gusle udarao bi rukom svojom, to bi Saul odahnuo i bilo bi mu bolje, jer bi zli duh otišao od njega“.2

U renesansi je ideja da poezija i pesma mogu „razvejati uznemirenost duše i tela“ bila vrlo raširena – do te mere da je Tomas Patenhem tvrdio, u Umetnosti engleske poezije (The Art of English Poesie) da pesnik mora biti i „lekar, ne samo tako što primenjuje medicinu na uobičajene ljudske bolesti već i tako što i samu žalost (delom) pretvara u lečenje bolesti“. Patenham je zapravo mislio da pisac treba da koristi „jedan bol da otera drugi“, da tužna kadenca u stihu olakšava teret bola ili utučenosti u čitaocu, da je „kratko tugovanje lek za dugotrajnu i žalobnu tugu“.

Ima u tome nečeg homeopatskog – slično se leči sličnim – i baš kao što konvencionalna medicina sumnja u homeopatiju, skeptici ocenjuju biblioterapiju kao neku vrstu šarlatanstva. Ali tokom poslednjih 20 godina bilo je mnogo istraživanja isceliteljske sposobnosti umetnosti uopšte, a posebno književnosti. Jedna studija u Alabami pokazala je da depresivni pacijenti lečeni biblioterapijom ređe doživljavaju epizode depresije nego oni lečeni lekovima. Na Kings Koledžu u Londonu Gili Bolton je istraživala uticaj pisanja na velikom broju pacijenata na palijativnoj nezi i tinejdžera obolelih od raka. Druge studije su istraživale vezu između bavljenja umetnošću i dugovečnosti; između „potpune verbalne otvorenosti“ i suzbijanja infekcija; između opšteg smirujućeg dejstva knjiga – podrazumeva se da među njima nema mnogo onih koje želimo da zavitlamo preko sobe – i nižeg nivoa kardio-vaskularnih bolesti. U jednom izveštaju Art Councila iz 2004. navodi se 385 referenci na medicinska istraživanja o pozitivnom dejstvu umetnosti i književnosti na zdravlje jer one, između ostalog, „vode pozitivnim fiziološkim i psihološkim promenama u kliničkim ishodima, smanjuju potrošnju droge, skraćuju boravak u bolnici… i razvijaju empatiju kod zdravstvenih radnika“.

Nauka je, međutim, još je daleko od konačnog zaključka. Rejmond Talis, autor i profesor gerijatrijske medicine na Univerzitetu Mančestera, veoma je impresioniran radom Džejn Dejvis, ali primećuje da se većina istraživačkih radova o toj temi „sastoji od maglovitih zaključaka u četvororazrednim časopisima“ i dodaje: „Predugo sam lekar da bih lako poverovao u značajnu ulogu književnosti u lečenju. Niko ne zove pesnika kad se ozbiljno razboli“. Ali i on priznaje: „Mom pokojnom šefu, iz vremena pre nego što sam postao konsultant, čitanje Rata i mira mnogo je pomoglo dok je bio priključen na dijamorfinsku pumpu“. Talis priznaje i da čitanje može biti terapijsko sredstvo na mnogo načina, ne samo za ublažavanje depresije: „Tu su zadovoljstvo bekstva u paralelni svet, osećanje kontrole koje imamo kao čitaoci i sposobnost distanciranja od sopstvenog stanja kad se ono sagleda spolja, iz ugla nekog drugog ko trpi istu muku. Još kad se sve to upakuje u dobro smišljen zaplet… tako otprilike shvatam Aristotelov pojam katarze i Sartrovu ‘pročišćujuću refleksiju’“.

Možda najubedljiviji argument za delotvornost biblioterapije dolazi od pisaca. Uzmimo, na primer, slučaj Džordž Eliot, koja se oporavljala od bola za izgubljenim mužem Džordžom Henrijem Luisom čitajući Dantea s mladim prijateljem Džonom Krosom, za koga se na kraju i udala. „Saosećajna posvećenost podsticanju mog novoprobuđenog oduševljenja za Dantea skrenula joj je misli sa žalosnih sećanja“, napisao je kasnije Kros. „Božanski pesnik nas je poveo u novi svet. Bilo je to obnavljanje života“.

Džon Stjuart Mil doživeo je sličnu obnovu posle „krize u mojoj mentalnoj istoriji“, koju je opisao u Autobiografiji. Kriza je počela u jesen 1826, kad se „urušila cela osnova na kojoj je bio izgrađen moj život i kada mi se činilo da više nemam razloga da živim“. Onda se jednog dana „mali zrak svetlosti probio kroz moju tminu. Čitao sam slučajno Marmontelova Sećanja i naišao na pasus u kom autor govori o umiranju svog oca… Živa slika tog prizora i snaga osećanja celog su me preplavili i potresli do suza. Od tog trenutka bilo mi je lakše. Nestala je mučna misao da su u meni umrle sve emocije. Više nisam bio beznadežan: nisam bio govedo ili kamen“.

Milu je pomogao opis umiranja; žalost Džordž Eliot zbog smrti muža olakšalo je putovanje kroz Danteov Pakao. Čini se da terapijsko dejstvo knjiga dolazi otud što nas one vode na mračna, a ne na svetla mesta. Kao što je uočio Tomas Hardi: „Ako postoji put ka boljem, on traži da se pomno zagledamo u najgore“. Zato Dejvis daje prednost klasičnim tekstovima koji se bave egzistencijalnim temama, a ne onima koji nas zabavljaju ili uspavljuju. Medicinsko osoblje koje je s njom sarađivalo povremeno je izražavalo bojazan da bi ta i ta pesma ili odlomak „mogli pogoršati stanje pacijenta“. Ali šta znači „pogoršati“ kad se govori o pacijentima na psihijatriji? Jednu stariju pacijentkinju uznemirilo je čitanje Bernsove pesme „Moja ljubav je kao crvena, crvena ruža“, ali je insistirala da ostane, uprkos suzama, a kasnije je rekla da se zahvaljujući tome „oseća mnogo bolje“.

Hardijev čuveni citat dolazi iz niza od tri pesme pod naslovom „U tami“, koje je napisao 1896-97, kad je zapao u potištenost zbog neobuzdanog optimizma njegovih bližnjih. Za Hardija je pakao veselje drugih – „mrlja je samo na meni… / rođenom u pogrešno vreme, koji ovde nema šta da traži“. On utehu nalazi upravo u pesimizmu i „beznađu“ koji ga pritiskaju:

Bliži se zima;
Ali moju žalost-bol
Ne može opet da probudi.
Niko ne umire dvaput.

Svaka od tri pesme malog ciklusa „U tami“ ima epigraf iz Psalama. Daleko od toga da su samo veličanje Boga, Psalmi su zapravo preplavljeni očajanjem: „pokošeno je kao trava i presahlo srce moje“; „čuj, Bože, glas moj u jadu mom“. Ipak, čitanje Psalama ili Hardija ili „strašnih soneta“ Džerarda Menlija Hopkinsa može doneti katarzu. Kad slušamo o tuđem jadu artikulišemo sopstveni, izražavamo ga, obuzdavamo i osećamo se manje nasukani. „Budim se i osećam da se spušta tama, ne dan“, piše Hopkins u agoniji:

Kakve sate, o kakve crne sate smo proveli
ove noći! Kakve si prizore videlo, srce, kojim putevima išlo!
A još će ih biti u još dužem odsustvu svetlosti…

Mada Hopkins ponire u dubinu, on o svojim mukama piše s takvom kontrolom da poezija postaje instrument za kauterizaciju, koji će spržiti i njegov i naš bol i ostaviti nam dovoljno prostora da se krenemo dalje.

Hopkins je znao da nije svako doživeo „litice pada, / strašne, okomite, neodgonetnute“, koje on opisuje: „Smatrajte da je jeftin / onaj ko odatle nije visio“. Ali čak i optimisti će imati koristi od tih soneta koji će im omogućiti da bolje razumeju bližnje i uvećaju sopstvenu moć empatije.

To je svakako još jedna velika terapeutska moć književnosti: ona nije puki odraz, priznanje, opravdanje i vrednovanje naših iskustava, već nas vodi na mesta koja nismo ni zamišljali, ali koja nikad ne zaboravljamo pošto ih upoznamo. Kad književnost funkcioniše – prave reči na pravom mestu – ona čitaocu pruža utočište od nereda ili nedostatka kontrole koji ga muče. Većina opisa teškog života to ne postiže – oni pozivaju čitaoca na indiskretnost, a ne na identifikaciju, preteruju tamo gde je preterivanje nepotrebno i suviše su napadni da bi omogućili mesto za kontemplaciju i povlačenje u sebe.

U Preludijumu Vordsvort govori o nekim sećanjima ili „vremenskim tačkama“ – „posejanim svuda“ – koji imaju posebno mesto u životu svakog muškarca i žene; naš zadatak je da ih pronađemo i oživimo, ne iz nostalgije, već zato što nam pomažu da se oporavimo i, kao što je rekao Džon Kros, obnovimo:

U našem životu postoje vremenske tačke
koje nadmoćno zadržavaju
moć obnavljanja kad, utučeni
lažnim mnjenjima i posvađanim mišljenjem,
il’ drugim, težim, smrtonosnijim teretima,
trivijalnih poslova u krugu
običnog opštenja, naši duhovi
budu nahranjeni i neprimetno popravljeni
vrlinom što uvećava zadovoljstvo,
što prožima nas i daje nam moć da se penjemo,
kad smo visoko, još više, a kad padnemo da ustanemo…

Među piscima koje znam, Ted Hjuz je najsvesniji tog obnavljajućeg i terapijskog dejstva književnosti – začudo, jer je za života prijateljima izgledao kao čovek u poricanju, a i sam je to rekao o sebi. Ne samo što je smatrao da su neka njegova dela lekovita – „Ova priča je napisana s namerom da leči duševne bolesnike“, rekao je o svojoj dečjoj knjizi Gvozdeni čovek – već je definisao poeziju kao „pomoć u izražavanju onog zamršenog procesa kojim lociramo i pokušavamo da izlečimo neku boljku, našu ili neke druge osobe čija osećanja možemo da delimo. Drugim rečima, najdublji duh poezije je u suštini, u svakom poznatom slučaju, glas bola i, da tako kažem, fizičko telo poezije zapravo je postupak kojim pesnik pokušava da pomiri taj bol sa svetom“.

Kad Hjuz opisuje poeziju kao sačinjenu od „stvari koje zapravo ne želimo da kažemo“, ali „imamo očajničku potrebu da ih podelimo“, on govori o piscu, ne o čitaocu. Ali nerazdvojivost čitanja i pisanja je nešto što Prust potvrđuje kad definiše knjigu kao „neku vrstu optičkog instrumenta koji pisac nudi čitaocu da bi mu omogućio da u sebi otkrije nešto što inače ne bi našao bez pomoći knjige“. Često se kaže da nas knjige „izvode iz nas samih“, ali najbolja književnost nas zapravo neprimetno uvodi u nas same, dublje nego što smo očekivali ili želeli.

Knjige nam, dakle, mogu pomoći. Najveća pomoć ne dolazi od knjiga napisanih s izričitom namerom da nam pomognu u rešavanju ovog ili onog problema (priručnici samopomoći). Niti nam čine dobro knjige koje nam ugađaju. To je problem s mnogim postojećim programima biblioterapije u Velikoj Britaniji. Hvale je vredno to što su inicijative Kerkliz, Kolderdejl, Nit i Eršer – da pomenemo samo nekolicinu – stale bez ostatka iza biblioterapije. Ali odveć često prepisana „literatura“ u lokalnim bibliotekama sastoji se samo od brošura ili upućivanja na korisne vebsajtove ili knjige koje su napisali „ugledni terapeuti ili bivši korisnici njihovih usluga“. Te knjige su vredne, praktične i dosadne. Izostaje shvatanje da je ljudima u nevolji potrebno nešto više osim tačne etikete. Kao što je objasnio jedan član čitalačke grupe u Berkenhedu: „Nikad ne bih otišao u biblioteku i tražio neki priručnik samopomoći ili knjigu o depresiji. Osećao sam se već dovoljno loše, a od toga bi mi bilo još gore. U stvari, pomažu mi boravak u grupi i razgovor“. I, naravno, čitanje dobre poezije i proze, a ne priručnika o samolečenju.

Džejn Dejvis želi da program koji je pokrenula u Merzisajdu bude prihvaćen u celoj zemlji. Njena posvećenost toj ideji (Dejvis uređuje i odličan magazin Reader) dolazi otud što su knjige u njenom životu odigrale gotovo religijsku ulogu. Roman Šikasta Doris Lesing, koji je pročitala kao mlada žena, gurnuo ju je „u nešto nalik nervnom slomu. Tako me je uznemirio da sam pisala Doris, preko njenog izdavača; optužila sam je i istovremeno zatražila pomoć. Odgovorila mi je da treba više da čitam i ponudila da mi pošalje novac za knjige ako mi je potreban. ‘Nisam vaša učiteljica, ali vi treba da čitate’, napisala je. Bila sam samohrana majka i živela od socijalne pomoći, ali sam zaključila da mi nije potreban novac već javna biblioteka. Ključna misao Šikaste – život je ozbiljan i morate nešto s njim da uradite – spasla mi je život“.

Knjige ne mogu uvek da spasu život: pisanje o holokaustu nije sprečilo Prima Levija da na kraju izvrši samoubistvo; a čitanje – ili perverzno čitanje – Satanskih stihova izazvalo je smrt nedužnih ljudi. Ali moć književnosti da isceli i uteši nadilazi njenu moć da naškodi. Hektor, jedan od junaka pozorišnog komada Mladi istoričari Alena Beneta, odlično opisuje iskustvo čitanja dobre književnosti: kao da se neka ruka pružila i uhvatila tvoju. Tu ruku Dejvis pokušava da pruži.

Prevela Slavica Miletić

  1. Citati su preuzeti iz Celokupna dela Viljema Šekspira, knjiga 5, Zimska bajka, preveo Velimir Živojinović, Kultura, Beograd, 1963.
  2. Svi citati iz Starog zaveta preuzeti iz prevoda Đure Daničića.

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.