Četiri unutrašnja dijaloga koje treba izbjegavati

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Kada ljudi pate od ovih stanja teskobe i anksioznosti, oni imaju tendenciju da razviju katastrofalan tip unutrašnjeg dijaloga.
Četiri unutrašnja dijaloga koje treba izbjegavati_626dfe2058c58.jpeg
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Novo!
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Svako u određenom trenutku svog života prolazi kroz bolne trenutke ili neočekivane situacije negativne prirode koje mora da se prevaziđe. Međutim, iskustva ove vrste u tolikoj mjeri obilježavaju određene ljude da u njima razvijaju negativan unutrašnji dijalog. Takav dijalog nije preporučljiv, ali je još opasniji kada rizikuje da postane navika.

Ono što je sigurno jeste da niko nije izuzet od suočavanja sa problemom koji je teško ili nemoguće rešiti zbog njegove složenosti ili odsustva alata i resursa. U takvim uslovima, ako problemu pridajemo toliki značaj, normalno je da se pojavi anksioznost, jer je izazov postao pretnja.

“Istorija nije ništa drugo do dramatični dijalog između čoveka i univerzuma.”~ Marija Zambrano

U ovim slučajevima, normalno je da imamo unutrašnje dijaloge koji pojačavaju negativne ideje i vraćaju nas u bolnu epizodu koju nismo uspeli da prevaziđemo. Najgore je što, pred svakim iskustvom koje nas podseti na bolnu činjenicu, počnemo negativno da reagujemo jer smatramo da je to potencijalno opasno.

Anticipatorna anksioznost je glavna komponenta ove misaone dinamike. Od ovog trenutka subjekt stvara iskrivljene dijaloge koji se iznova ponavljaju i koji povećavaju početnu muku, sve dok ona ne postane nepodnošljiva.

Dijalog koji vodi do stanja promene

Kada ljudi pate od ovih stanja teskobe i anksioznosti, oni imaju tendenciju da razviju katastrofalan tip unutrašnjeg dijaloga. Jasno je da je ovakav pogled na život proizvod njihovog izmenjenog i, stoga, iskrivljenog emocionalnog stanja. Opasnost ovakvog stanja leži u činjenici da se, ako se ne ispravi na vreme, može pretvoriti u začarani krug koji će se vremenom pogoršavati, što dovodi do napada panike.

Tipični simptomi napada panike uključuju pritisak u grudima, tahikardiju, vrtoglavicu, znojenje u rukama i lupanje srca. U biološkom smislu, ovo je normalna reakcija sisara na pretnju. Uspaničena osoba smatra situaciju koja se može kontrolisati kao preteću situaciju. Ne shvatajući to, njegov unutrašnji dijalog jača njegove negativne i katastrofalne ideje; iz tog razloga gubi kontrolu i ulazi u krizu.

Napadi panike mogu eskalirati i postati ozbiljan problem. Međutim, ako reagujemo pravovremeno pred prvim simptomima, kriza se zaustavlja i omogućava nam da izađemo iz kruga negativnih misli. Ovo je moguće zato što krize uključuju naučenu negativnu mentalnu dinamiku i, stoga, priznaju promene ako mi to predložimo.

Klasifikacija unutrašnjih dijaloga koje treba izbegavati

Stručnjaci za psihologiju klasifikovali su četiri unutrašnja dijaloga kao izvore tjeskobe i anksioznosti: to su katastrofalni, samokritični, viktimistički i samozahtevni.

  • Katastrofalni dijalog: anksioznost nastaje kada zamislimo najtragičniji mogući scenario. Predviđamo činjenice (koje se u stvarnosti nikada neće dogoditi) i uvećavamo ih. Ovo izaziva pogrešnu percepciju, što može izazvati napad panike. Tipična fraza ovog unutrašnjeg dijaloga je „tragedija se može dogoditi kada je najmanje očekujem“.
  • Samokritički dijalog: osobine koje ga odlikuju signaliziraju trajno stanje rasuđivanja i negativnog vrednovanja sopstvenog ponašanja. U ovom slučaju, mi težimo da naglasimo svoja ograničenja i mane čineći svoj život neupravljivim. Skloni smo da budemo zavisni od drugih i počinjemo da se upoređujemo sa njima da bismo se osećali u nepovoljnom položaju. Zavidimo onima koji ostvaruju svoje ciljeve i postaju frustrirani ljudi jer ne uspevamo da realizujemo svoje projekte. Omiljena fraza je “ne mogu, ne mogu, ne zaslužujem”.
  • Viktimistički dijalog: u ovom slučaju se osećamo bespomoćno i beznadežno, govoreći da naša situacija nema rešenje, da nikada ne doživljavamo poboljšanja. Verujemo da će sve tako uvek ostati i gradimo nepremostive prepreke između nas i naših želja. Žalimo se kako stvari stoje, ali ne činimo ništa da ih promenimo. U ovom unutrašnjem dijalogu fraze poput “niko me ne razume”, “niko me ne ceni”, “osećam se loše i nikoga nije briga”.
  • Samozahtevan dijalog: da bismo postigli savršenstvo, dozvoljavamo da nas zahvate hronični stres i iscrpljenost. Netolerantni smo na greške i pokušavamo da ubedimo sebe da praznine u našem životu proističu iz spoljašnjih grešaka, a ne naših. Trošimo um misleći da nismo ostvarili svoje ciljeve zbog nedostatka novca, slave itd.Samozahtevna osoba ostvaruje unutrašnji dijalog pomoću fraza kao što su “nije dovoljno”, “ovo nije savršeno”, “nisam uradio kako sam hteo”.

Prevod i obrada Ana Muratović

 
 

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.