Službena tajna

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Obrazloženje oslobađajuće presude je takvo da je vrlo verovatno da bi po žalbi ona mogla biti ukinuta. Ali i ako presuda opstane, poruka koju šalje nije ohrabrujuća.
Peščanik
Peščanik
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Novo!
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Vest o tome da je početkom meseca Viši sud u Beogradu policajce Mladena Trbovića i Milana Dumanovića oslobodio optužbe da su izvršili krivično delo odavanja službene tajne je, sticajem okolnosti, iako je zaslužuje, gotovo potpuno izmakla pažnji javnosti.

Podsećanja radi, optužnica je policajce teretila da su krivično delo izvršili tako što su javno izneli informacije o akciji policije Srbije na teritoriji BiH, na komemoraciji u Potočarima u leto 2015, tokom koje je došlo do napada na Aleksandra Vučića, tadašnjeg premijera Srbije. Pre nego što su izašli u javnost i ubrzo potom bili uhapšeni i optuženi, oni su protiv odgovornih funkcionera MUP-a podneli krivičnu prijavu u kojoj su izneli da je akcija u Potočarima izvedena nezakonito, na osnovu lažnih naloga za rad, da je 20-ak ljudi iz MUP-a u Potočare upućeno usmenim nalogom, tajno, bez službenih legitimacija, da su po povratku pisali beleške čiju sadržinu su im diktirali pretpostavljeni, a da je u zvaničnim evidencijama lažno zavedeno da su tog dana bili na drugim zadacima, ne u BiH nego u Srbiji.

Tužilaštvo je ovu krivičnu prijavu odbacilo uz šturo obrazloženje da je sve rađeno „po proceduri“. Posle takvog obrazloženja ostalo je nejasno ne samo o kakvoj se to, konkretno, proceduri radi nego i mnogo štošta drugo u vezi sa ovom akcijom.

Tadašnji ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović tvrdio je da su to „sve izmišljotine“, da nema ničeg istinitog u tome, da je sve što su policajci rekli „apsolutno netačno“. Ali tadašnji premijer Vučić nije negirao akciju, već je podsetio da je „uobičajena praksa da pripadnici policije jedne zemlje prisustvuju događajima u drugoj zemlji“ i rekao: „U skladu sa dogovorom MUP-a Srbije i MUP-a Srpske mi smo kontrolisali različite navijačke i druge ekstremističke grupe, što se podrazumeva i to ćemo uvek da radimo, kao što i oni rade ovde. Šta je tu sporno?“

Sporno je to što su u Ministarstvu bezbednosti BiH negirali postojanje ma kakvog dogovora. Štaviše, tadašnji ministar Dragan Mektić izjavio je da pripadnici stranih bezbednosnih agencija ne smeju biti na bilo kakvom zadatku na teritoriji te države bez znanja i odobrenja nadležnih domaćih službi, a da su za ovaj slučaj saznali iz medija i rekao, izričito: „Nismo imali bilo kakvih saznanja da neko boravi mimo najavljenog obezbjeđenja“.

Kako god bilo, tužilaštvo je odbacilo krivičnu prijavu koju su policajci podneli, a ubrzo protiv njih podiglo optužnicu. Ovo je izazvalo dodatno nezadovoljstvo i reakcije ne malog broja ljudi koji su, s pravom, smatrali da su optuženi nevini i da su zapravo, kao uzbunjivači, izloženi odmazdi.

Zbog toga bi, razume se, oslobađajuću presudu trebalo pozdraviti kao dobru, ohrabrujuću. Nažalost, sudeći po tome kako je presuda obrazložena, teško da je tako.

Najkraće, predsednik sudskog veća je obrazlažući presudu rekao: „Da bi neki podatak bio službena tajna neophodno je da je reč o podacima koji su proglašeni službenom tajnom, kao i da bi njihovim odavanjem bila naneta štetna posledica po službu. Tužilaštvo je dalo dokaz samo za prvi uslov, a to po nalaženju suda nije bilo dovoljno“.

Ovakvo obrazloženje neizbežno podseća na to da je krivično delo odavanja službene tajne iz čl. 369 KZ svojevrstan pravni anahronizam, relikt bezbednosne kulture iz prve polovine prošlog veka, koji neko uporno održava u životu.

Naime, Srbija je 2009. dobila Zakon o tajnosti podataka koji je poslao u istoriju pojmove službena i vojna tajna. Njim se, kako stoji u čl. 1, uređuje jedinstven sistem određivanja i zaštite tajnih podataka koji su od interesa za nacionalnu i javnu bezbednost, odbranu, unutrašnje i spoljne poslove Republike Srbije. I mada zakon koji uređuje jedinstveni sistem ne zna za „službenu tajnu“, ni kao termin je ne pominje, ipak i 13 godina po njegovom usvajanju KZ i dalje predviđa odgovornost za odavanje „službene tajne“. I uređuje to u skladu sa standardima bitno drugačijim od onih na kojima se bar formalno zasniva Zakon o tajnosti podataka.

Problem, naravno, nije samo terminološke prirode. I s tim u vezi od brojnih mogućih pitanja najvažnije je – na čemu se i faktički i pravno zasniva konstatacija suda da je tužilaštvo dokazalo da su podaci na koje su okrivljeni upozorili javnost „službena tajna“?

Po Zakonu o tajnosti podataka, kako se u čl. 3 izričito predviđa, „tajnim podatkom ne smatra se podatak koji je označen kao tajna radi prikrivanja krivičnog dela, prekoračenja ovlašćenja ili zloupotrebe službenog položaja ili drugog nezakonitog akta ili postupanja organa javne vlasti“.

Nezakoniti nalozi, kršenje pravila službe, organizovanje ilegalnih akcija i falsifikovanje službene evidencije ne mogu, ne smeju biti tajna. To je pravi razlog zbog kog je sud morao da oslobodi optužene. A nepotrebno je, sasvim suvišno i kontroverzno insistiranje suda na tome da nije dokazano ispunjenje navodnog drugog uslova – štetne posledice po službu. Odavanje službene tajne je krivično delo sa tzv. apstraktnom posledicom, delo je izvršeno samim činom odavanja. Za postojanje dela bitno je da je podatak koji je odat zaista tajna ili nije odnosno ne sme da bude, a nebitno je da li je odavanje dovelo do konkretnih štetnih posledica i kakvih.

Obrazloženje oslobađajuće presude je takvo da je vrlo verovatno da bi po žalbi ona mogla biti ukinuta. Ali i ako presuda opstane, poruka koju šalje nije ohrabrujuća.

Ona možda poručuje da ljudi koji javnost upozore na nezakonite postupke svojih pretpostavljenih pa zbog toga, uz to što budu šikanirani i otpušteni s posla, budu izloženi i krivičnom progonu imaju nekakvu šansu da na kraju budu oslobođeni. Ali istovremeno poručuje i da oni koji na bezbroj različitih mesta (Krušik, EPS, Agencija za sprečavanje korupcije, Poreska uprava, sama tužilaštva…) prikrivaju kršenje zakona, prekoračenja ovlašćenja i zloupotrebe položaja klasifikujući podatke o njima kao tajne, mogu nesmetano nastaviti to da rade, sud im neće smetati. A to je bez sumnje obeshrabrujuća, loša poruka.

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.