Gde je zalutao Maksim?

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Maksim ni ne veruje da će ga ikada uhvatiti, jer general je hrabar, brzo misli, brzo donosi odluke, razlikuje važne od nevažnih informacija.
Ilustracija: Ahmed Emad Eldin
Ilustracija: Ahmed Emad Eldin
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Novo!
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

I dalje mislim da je mnogo bolja opcija od generala Zdravka Ponoša, u trci za predsednika Srbije, bila političarka Marinika Tepić. Ni ona verovatno ne bi pobedila Vučića u ovakvom nepravednom poretku, ali bi svakako prekoračila granice dokle doseže SBB i nezavisna štampa, što se u slučaju generalskog kandidata pokazalo kao ozbiljan limit. Ona je te granice prelazila svojim radom tokom proteklih godina, odlaskom na teren, otvaranjem slučajeva korupcije i kriminala, sukobljavanjem sa lokalnim vlastodršcima – stubovima Vučićevog režima, kao i neposrednom komunikacijom sa građankama i građanima. Međutim, u odlučivanju o rasporedu kandidata, Ujedinjena opozicija je Mariniki Tepić dodelila „rezervni položaj“ na listi za parlamentarne izbore upravo iz razloga što je epicentar predizborne borbe bio na predsedničkim (svakako i beogradskim) izborima. Nošeni logikom „narodnog poverenja u crkvu i vojsku“, Ujedinjeni su kao svog kandidata istakli generala Zdravka Ponoša. To je logika kasarne. Ostatak priče je dobro poznat i samo nekome ko ima ozbiljne filtere u percepciji stvarnosti, generalova kampanja se može učiniti kao najviši domet koji je opozicija u Srbiji mogla da iznedri u datim okolnostima. Jedan od takvih aktera je i poslovični Maksim von Division, nekada portparol vojske, danas vodeći komentator vođinog života i priključenija.

O samom generalu Ponošu, nakon predsedničkih izbora i njegovog osvajanja veličanstvenih 18 odsto glasova, ne bih imao šta da dodam. Njegova nesrećna i nespretna kampanja sasvim dovoljno govori ne samo o njemu, već i o stanju u kome se celokupno društvo nalazi. Pre svega, ukinuta je ideološka i politička distinkcija između vlasti i opozicije u gotovo svim ključnim temama o kojima su kandidati i kandidatkinje morali da se izjasne. Jedina situacija u kojoj je bilo moguće videti razliku bilo je suočavanje svih predsedničkih kandidata (izuzev Ponoša i Vučića) na samom kraju kampanje koje je organizovala TV N1, kada se predsednička kandidatkinja dr Biljana Stojković našla sama nasuprot svih ostalih. I to po svim pitanjima. No budući da je kandidatkinja Koalicije Moramo ušla kasno u kampanju i da se nije mogla predstaviti nigde osim na kablovskoj televiziji bez nacionalne frekvencije i na nekoliko bilborda u Beogradu, ona je ostala potpuno skrajnuta, podržana samo od najodanijih glasača ove jedine političke alternative koja se pojavila na poslednjim izborima.

S druge strane, general Ponoš je pokazao zastrašujuću sinergiju sa većinskim viđenjem ratne prošlosti Srbije, kada je na istoj TV N1 pokušao da artikuliše svoj odnos prema jednoj od tri krucijalne teme: u pitanju je genocid u Srebrenici, personalizovan u generalu Ratku Mladiću, oko čijeg lika i dela se sada vode jedine političke borbe još samo na beogradskim ulicama. „Slepi vođa“, koji i dalje veoma dobro čuje, mora da se osmehnuo kada je čuo Ponoševu eksplikaciju o Mladiću kao o „oficirčini koji mu je imponovao“, kada ga je sreo u svom ranijem životu. „Ratko Mladić je jedna tragična ličnost“, dodao je Ponoš, „on je radio briljantne stvari u Bosni i Hercegovini. Snage pod njegovom komandom uradile su i neke brutalne zločine. Za te zločine odgovarao je on, odgovarali su neki pojedinci“. Na ovoj tački ruši se čitava kula od karata sa generalskim likovima umesto kraljeva, nižim oficirima umesto pubova, i portparolima različitih vrsta u funkciji ostalih štihova. Sličan, ako ne i doslovni iskaz potpisali bi i svi ostali generali u kampanji, strateški razmešteni po ostalim strankama, kao i sam „slepi vođa“. Slična situacija je i sa svim ostalim liderima i visokim funkcionerima Ujedinjene opozicije, izuzev Marinike Tepić, zbog čega je ona izložena najbezočnijim fašističkim napadima u javnosti.

Međutim, sve to nimalo ne smeta zvaničnim i nezvaničnim portparolima opozicionog kandidata. Ne smeta im ni to kada general Ponoš, u svom tragičnom gostovanju na Pinku, u jednom trenutku izvadi orden kojim ga je odlikovao Slobodan Milošević 1999. zbog zasluga u ratu protiv NATO-a, misleći valjda da će tako pridobiti poverenje nekog od Vučićevih glasača. „Slepi vođa“ se drži za stomak, a portparol Maksim verovatno ocenjuje taj nastup kao izuzetan taktički potez. Uostalom, ako njegov kandidat izgubi, on će napisati knjigu o njemu, možda u maniru špageti vesterna, omiljenom žanru oficira i političara. General Ponoš je primer baš takvog usamljenog jahača, koji dođe u zapušteni grad slepaca i nitkova, malo govori (i bolje, jer kad nešto kaže, sve odlazi do đavola), izađe na crtu najvećem zlikovcu, okrnji mu ugled za 18 odsto nakon pucnjave u salunu, onda se pokupi i nestane u pravcu zalazećeg sunca.

Maksim voli usamljene junake. Jednom takvom je posvetio čitavu knjigu koju je naslovio Ratko Mladić: Između mita i Haga (Politika, Narodna knjiga, 2006). Na naslovnoj strani je fotografija (tada) generala u bekstvu, prototip svih budućih nacionalističkih grafita i murala. Tiraž je 30.000, a izdavači osvedočeni zagovornici istine i tranzicione pravde. Ova knjiga pisana je „bez osude“, što bi se reklo nikolajevskim rečnikom, diskursom iznad Istoka i Zapada, knjiga vojničke i lične odanosti, maskirane iza tobožnje objektivnosti. Pisana je popularno i zavodljivo, pri čemu je general Mladić tretiran kao „globalna zvezda“ koja hoda po liniji poput nekakvog Johnnya Casha srpske ubilačke armade, ostajući pritom „izvan realnosti“ – neuhvatljiv.

Maksim ni ne veruje da će ga ikada uhvatiti, jer general je hrabar, brzo misli, brzo donosi odluke, razlikuje važne od nevažnih informacija. On je hajduk i urbana legenda, u čiju vojničku dušu može da zaviri još samo on, Maksim, budući da ga lično poznaje. Sretali su se više puta u životu, poslednji put 24. oktobra 1999. na Ceraku, kada mu je general, razmenivši brojeve telefona, poklonio hemijsku olovku da bi potpisivao svoje publicističke i književne radove. I Mladić zna da su najbolji pisci među vojnicima a najveće budale među piscima. On je za Maksima veći od svih, posebno od političara, kojih se gnuša i uvek ih „superiorno ismeje“ nekom pričom iz vojničke kantine. General Mladić ima samo Svevišnjeg iznad sebe, ponekad ni njega, jer se poistovećuje s njim, u čemu Maksim u trenucima duboke psihoanalize prepoznaje korene izvitoperenja i eventualnog skretanja sa kursa vojničke časti. Za njega Mladić nije Alija, on nikada ne bi izdao naređenje o zločinu. I to što se na kraju desilo u julu 1995. rezultat je dubokog „devojniziranja“ Vojske RS, do čega je došlo usled stvaranja „privatnih, mesnih, uličnih ili seoskih bandi“. Bila je to „rak-rana koja je dovela do razbojničkog ustrojstva mnogih jedinica VRS“. Tako je i došlo do „najtežeg zločina nad Muslimanima u Srebrenici“. Nije general Mladić s tim imao mnogo veze osim što nije uspeo da do kraja kontroliše svoju vojsku.

Poglavlje o Srebrenici, Maksim ispisuje tehnikom kolažiranja dokumenata, pozivajući se na reči časnih svedoka – dr Koste Čavoškog, dr Smilje Avramov, te bugarskog dobrovoljca u VRS Veselina Dimitrova koji je govorio o pritiscima u Hagu. Isto tako, priču o silovanju Muslimanki tretira kao deo britanske i muslimanske propagande. Neizbežno je citiranje Deklaracije o odbrani Karadžića i Mladića iz oktobra 1997. Maksim sve to piše 2006. godine kao da u Srbiji ne postoje opsežne arhive Fonda za humanitarno pravo, izdanja Helsinškog odbora ili rad nezavisnih medija koji su se godinama bavili dokumentovanjem procesa pred Haškim tribunalom. Čak i u Narodnoj biblioteci Srbije tada postoji Centar ratovi 1991-1999. sa opsežnom kolekcijom dokumenata i knjiga. Maksim lukavo zaključuje da sve „pobrojane činjenice o krivici i zaslugama generala Ratka Mladića nisu dovoljne ni za osudu niti za relativizaciju odgovornosti“. Normalno, rock star je izvan i iznad realnosti. Iza citirane optužnice na kraju knjige, međutim, stoji zapis generala Radovana Radinovića (podržao ministra Vulina u odluci da general Vladimir Lazarević 2017. postane predavač na Vojnoj akademiji), prvog šefa Katedre za strategiju na Vojnoj akademiji bivše JNA, koji o generalu Mladiću govori kao o „najtalentovanijem oficiru kojeg smo imali od 1918. do danas“. On ne smatra Mladića zločincem i zalaže se za očuvanje mita o njemu „kao o čoveku velikih sposobnosti koga nije razumeo svet“. S ovim rečima se Maksim rastaje od svog čitaoca, uzjahuje svog konja, i jednoličnim kasom kljuseta, iznajmljenog u staji Politike za potrebe snimanja vesterna, odlazi u bolju budućnost.

Knjiga Ratko Mladić: Između mita i Haga pada na plodno tle Srbije u kojoj u tom trenutku bujaju nacionalistički omladinski pokreti: Obraz, Dveri, 1389, Zavetnici, Nacionalni i mnogi drugi strojevi. Maksimova knjiga samo može da im zategne jedra i bude im navigacijska pomoć tokom putovanja nakraj noći. I dobar deo radikala, sa ovom knjigom u džepu kreće u naprednjačku budućnost. „Slepi još-ne-vođa“ godine 2007. manifestuje svoju slobodoumnost lepljenjem plakata „Bulevar Ratka Mladića“ na zgradi TV B92. Mnogi iz ovog čamca dospevaju na izbore 2022. Maksim se, međutim, iskrcao nešto ranije – pošto je 2016. ustanovio da u Politici ipak ima cenzure – registar pisanja je donekle promenio, ali ne i žanr. Generali su njegova trajna fascinacija. Vojnička čast, mizogini humor i vestern.

I dok Ponoš i Maksim timare svoje konje, za obojicu imam samo jednu molbu. Da pre nego što u maniru Družine krivog noža odjašu u Požarevac na poklonjenje, žvaćući duvan i povremeno pljuckajući, prethodno uzmu četke i kofe sa farbom, i prekreče Mladićeve murale koje su u svom višedecenijskom (para)vojničkom radu posejali za sobom.

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.