Gde je otišao Ponoš?

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Ilustracija: Mete Kaplan Eker
Ilustracija: Mete Kaplan Eker
Niko nije ono što misli o sebi, niti šta drugi misle o njemu, nego ono što zaista jeste. To je najveća tajna među ljudima.
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Novo!
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

U odjavnoj špici lakog vesterna bi možda pisalo: bez pobede i poraza, čuvajući sve što je imao, krenuo je ka zalasku sunca. Ali, ovde je mnogo gore nego na divljem zapadu. U Srbiji se puca u leđa, a vojnik je znao kako da se sačuva. Ne može se ni nabrojati šta je sve na njega bacano iz ružičastog pisoara. Ili koliko je prljav bio Milomir Marić, afektivni kicoš iz dvorskog fundusa, udarnik podmuklog olajavanja.

Gomila posebno selektiranih ulizica i nitkova danima je požarčila na debatama o tome ko je i šta Zdravko Ponoš, želeći da ga ponizi pripisujući mu sopstvene osobine.

Ovaj tekst nastaje kao deo uvida u surove mehanizme i paralogizme javnog linča i osporavanja. Ne bih se ovde bavio procentima. Ponoš je dobio neuporedivo više glasova od političke grupacije koja ga je kandidovala. Bilo je pre toga mnogo otpora među prijateljima i sumnji da li je on taj. Možda nije, i verovatno nije, to je bila preventivna ocena, od oka. Bio je general, to mu je bila teška hipoteka koja ga je kod posebno učenih ljudi svrstavala u nedovršene građane.

Novija srpska istorija puna je kandidata koji su bili budale, lopuže, polupismeni polutani, neradnici, krivokletnici, zlikovci i čudaci svih vrsta.

Svi su bili podobni, jer niko nije bio general. Generali su misaono i socijalno limitirani i demokratski zapušteni, u njihovoj je prirodi da slušaju ili izdaju naređenja ne misleći ni o čemu. Oni žele da pretvore državu u kasarnu. To je soj koji ne odlikuje preterana pamet, a potpuno su sačinjeni od materijala koji se najbolje snalazi na čelu vojne hunte.

To su bili javni stavovi nekih uglednih ljudi, uverenih da lično raspolažu raskošnom demokratskom imovinom. Citiraću ovde dramskog pisca Aleksandra Popovića: „Mnogo sam pametnih ljudi sreo među čobanima, a još više budala među akademicima.“

Uopštavanja vode do opakih ishoda. Bio sam profesionalni vojnik. Sreo sam u tom poslu mnogo izuzetnih ljudi, ali i zamašnu količinu glupana. Mnogo pametnih vodnika i nekoliko upadljivo tupavih generala. Sretao sam i humaniste i zločince. Ne bih da štedim, osuđujem ili opravdavam jednu od svojih profesija, pa ni sebe što sam bio u njoj. Niko nije ono što misli o sebi, niti šta drugi misle o njemu, nego ono što zaista jeste. To je najveća tajna među ljudima.

De Gol je bio general, kao i Dvajt Ajzenhauer, Čerčil je bio admiral flote, dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Da ne nabrajam druge generale državnike, od kojih niko nije pretvorio državu u kasarnu.

Oni koji jesu, ne moraju da budu oficiri. Generali su bili Pinoče, Videla, Franko. Diktatori su bili pukovnik Patakos, poručnik Džeri Rolings, ali i narednici Semjuel Do i kanibali car Bokasa Prvi i Idi Amin Dada.

Oficiri su bili Tacit, Dostojevski, Puškin, Ljermontov, Hemingvej, Rable, Servantes… Mnogo je više vojnika pisaca nego diktatora. Najviše je militarista među civilima. Jastrebovi koji su nas bombardovali 1999. bili su pre toga zeleni liberali i ekstremni antiratni aktivisti.

Ne bih rekao da je pod Vučićem Srbija manje kasarna nego što bi bila sa Ponošem.

Na sreću literarnog krema demokratske Srbije, general nije pobedio. Ostao im je prononsirani civil da vlada, kao simbol medijskih i svih drugih ljudskih sloboda.

Dan posle izbora, Zdravko Ponoš je napustio svoju matičnu stranku i otišao kući.

Hoće li se baviti politikom ili ne, to je u ovom času suvišna nedoumica. Nije pobedio Vučića, ali je neke maloumne stereotipe stavio pod ozbiljnu sumnju. Srbija je poljana željna poraza, pobednik može biti samo jedan. To je onaj koji je slavio sa trubačima, uz sve svoje ulizice i klovnove, dok je u Čitluku trajalo bdenje nad poginulim rudarima.

Ne uzdajmo se u mit da bismo bolje birali bez letargičnog polusna u koji smo zapali ne znajući kako. U stvari, videlo se minule nedelje da takve letargije nema. Birali smo potpuno budni, pri čistoj svesti i zdravoj pameti.

Naš izbor je održao sinoćni pobednički govor na javnom servisu. Strah od tog lica i reči bi morao da bude opšti.

Ne lažimo sebe da će Beograd biti slobodan i da moć SNS-a opada.

Pokazalo se i tokom kampanje i na izborima, da je Ponoš bio najbolji kandidat za predsednika koga je Srbija imala. To mu je bila neoprostiva mana. A kad je sve bilo gotovo, otkazao je Jeremiću i otišao da se odmori od prijatelja i neprijatelja.

 

SANDžaklija preporučuje

Šta naši urednici čitaju, gledaju i slušaju svake hefte. Prijavite se za Heftični Bilten i nikad više ne propustite velike priče.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.