Izborna dembelija

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Ilutsracija: Nikola Korać
Ilutsracija: Nikola Korać
Teško je u Srbiji praviti poređenja između izbornih rezultata – nema stabilnih aktera i koalicija na izborima, pa je svako poređenje ujedno i tumačenje ko je ko, to jest sa kojim prethodnim akterima treba povezati ili poistovetiti nove aktere.
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Novo!
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Hajde da krenemo od dobrih vesti. Nema ih. Pokušajmo ponovo. Dobra vest je, recimo, da režim više nema preko dve trećine poslanika u republičkom parlamentu, što znači da više neće moći da menja Ustav, recimo tako što će Vučića proglasiti za doživotnog predsednika. Hoću da kažem da je dobra vest to što je ovo Vučićev poslednji mandat na mestu predsednika, i to ne zato što možemo biti sigurni da ga za pet godina žitelji Srbije više neće hteti, nego naprosto zato što Ustav to tako propisuje. Loša vest je – može se vratiti kao predsednik vlade.

Da li se tome sinoć radovala opozicija? Ako i jeste, niko to nije rekao. Umesto toga, rekli su da se raduju što su ušli u parlament. I što postoji nada da su dobili većinu u Beogradu. Nisu je dobili, i to je još sinoć bilo jasno. I to ne kada je Vučić to rekao. Crta (a i Cesid, kad smo već kod toga) imaju projekcije slične Vučićevim rezultatima. Kada su oni izašli sa svojim projekcijama, postalo je jasno da i od Beograda nema ništa. Siguran sam da je opozicija imala svoje rezultate sinoć i da su ti rezultati govorili isto. Ali posle podignutog optimizma, kao da im je bilo žao da nam kažu istinu.

To, da im je žao, videlo se samo na licima kandidata „Ujedinjenih za pobedu“. Jedino su se oni ponašali kako dolikuje – poraženo. Jer, režim je juče praktično ponovo pregazio opoziciju. Ali, izvan koalicije „ujedinjenih“, radost i veselje među opozicijom. Prešli smo cenzus, kliču opozicioni kandidati. Pri tom, ako ćemo pravo, cenzus za parlament prešla je samo koalicija „Nada“. Svi ostali su ostali ispod cenzusa od 5 odsto. Ali, cenzus je 3 odsto, reći će čitalac. Jeste, od 2020. Prisetimo se, režim je tada spustio cenzus sa 5 odsto na 3.

Opozicija, te 2020. u bojkotu, odluku režima dočekala je na nož. Bio je to mamac režima za „izdajnike“ u njenim redovima da izađu na izbore iako režim nije ispunio nijedan uslov za organizovanje fer i slobodnih izbora. Taj cenzus od 3 odsto bio je zamena, utešna nagrada, mito i korupcija zapravo, za opoziciju. Evo vam 3 odsto, ali nećete dobiti fer i slobodne izbore – tako je opozicija uglavnom tumačila promenu cenzusa. Dve godine kasnije – živeo cenzus od 3 odsto, kliče opozicija. Ali propušta da objasni šta se to promenilo za dve godine, pa je cenzus od 3 odsto postao prihvatljiv.

Jer, ako je suditi po primedbama opozicije – ni to juče nisu bili slobodni i fer izbori. A ipak – sreća i veselje. Ozarena lica kandidata opozicije, izuzev onih iz redova „ujedinjenih“. Tako samo „ujedinjeni“ ostaju dosledni. Njihov cilj, kako im ime kaže, bila je pobeda. Cilj nije ispunjen, nema razloga za radost. Ostalima, kao da je cilj bio samo da se preskoči ionako do besmisla sniženi cenzus. Pošto su taj cilj ostvarili – šta to znači za žitelje Srbije? Da li i oni imaju razloga za sreću, kad se već raduje dobar deo opozicije. Da li vam vaši sugrađani ovog jutra izgledaju srećno?

Teško je u Srbiji praviti poređenja između izbornih rezultata – nema stabilnih aktera i koalicija na izborima, pa je svako poređenje ujedno i tumačenje ko je ko, to jest sa kojim prethodnim akterima treba povezati ili poistovetiti nove aktere. Uz tu ogradu, može se reći da je Zdravko Ponoš ostvario na ovim izborima za predsednika rezultat gotovo istovetan rezultatu Saše Jankovića. Onda se govorilo da taj rezultat daje Jankoviću za pravo da ozbiljno uđe u politiku sa realnim šansama da na osvojenim glasovima gradi buduću izbornu pobedu. Nije se desilo. Ne treba se stoga zanositi Ponoševim rezultatom.

Ako bi se poredili rezultati ovih izbora s bojkotovanim izborima iz 2020, ispalo bi da bismo u birače takozvane bojkot opozicije morali da računamo i ozbiljan broj glasača SPS-a. Na izborima od juče, SPS je dobio znatno više glasova nego 2020, i praktično se vratio na rezultat iz 2016. To nam ne kaže da sa SPS-om treba računati kao na potencijalno ozbiljnog opozicionog protagonistu. Znamo, naravno, da nije tako. I pošto nije tako, treba prestati verovati u bajku o pasivnim biračima opozicije. Povećana izlaznost nije rešenje za opoziciju u borbi protiv režima.

Ovi izbori pokazali su da s povećanom izlaznošću raste broj glasova i za barem neke režimske stranke. Šta je onda rešenje za opoziciju, ako nema tog dodatnog rezervoara iz koga bi dobila potreban broj glasova? Ovi izbori srušili su, a bilo je krajnje vreme za to, još jedan mit: Srbija nije podeljeno društvo. Naprotiv – Srbija je izrazito homogeno, radikalno desno nastrojeno društvo. Na tom desnom krilu gužva je tako velika, a razlike tako male, da se ne vidi kako bi se tu mogao praviti širi prostor za opozicione, a desno orijentisane protagoniste.

Dakle, prostor levo od centra nije prazan bez razloga. To pokazuje i rezultat „Moramo“: s ozbiljnim cenzusom, oni ne bi ušli u parlament. Treba verovati, to što su uradili na republici, više je zasluga protesta protiv Rio Tinta, s jakim antizapadnjačkim sentimentom, nego njihovih levih politika i poziva na solidarnost. Rezultat „Moramo“ u Beogradu opet treba tumačiti nešto manjom važnošću ideologije na lokalnim izborima: dakle, njihovo levičarenje nije im nanelo veliku štetu u Beogradu. Ali, treba primetiti, i u Beogradu i na republici, „Moramo“ je išao slabije od rezultata u istraživanjima javnog mnjenja.

„Moramo“ je i jedina koalicija čiji predsednički kandidat ima slabiji učinak od same koalicije. Svi ostali kandidati za predsednika praktično su vukli svoje koalicije, osvojivši više glasova od političkih grupa koje su predstavljali. Što bi se opet moglo tumačiti kao potvrda izrazito homogenizovanog i radikalno desno nastrojenog biračkog tela u Srbiji. S tim u vezi još samo jedna ograda. I ono nešto malo što se ovde ima od levice pokazuje sklonost da zakorači udesno u vezi s krizama kao što je recimo rat u Ukrajini. Tako se i ovdašnja levica pokazuje kao više antizapadnjačka nego leva. „Moramo“ se u odnosu na to ipak pokazao kao izuzetak.

U vezi s tim, to što su preskočili „novi“ republički cenzus treba videti kao uspeh. Ali, „Moramo“ i ostatak levice zaista treba da se zapita šta to rade tako očajno loše da u zemlji gde su radnici razvaljeni u svakom (materijalnom) smislu oni mogu samo da se nadaju da će preskočiti cenzus (koliko god bio mali) i raduju se kada to urade.

Kada se podvuče crta, izgleda kao da je Vučić ipak kreirao Srbiju u kojoj je svima dobro. Čak i opoziciji koja se raduje samom prelasku cenzusa. Samo su „ujedinjeni“ sebi dozvolili da zaista misle o pobedi. Otuda je njihovo razočaranje najveće. Ali i jedino smisleno – naravno da se u izbore protiv ovakvog režima mora ući samo s pobedom na umu. Ali, svoje razočaranje oni artikuliši kao niz žalbi na izborne krađe režima. To, posle bojkota iz 2020. više nije tema. Izašli ste na izbore – ili ih kontrolišete ili ne. Ako ne, a režim krade, to više nije primedba na račun režima, nego priznanje nesposobnosti da se obavi neophodan izborni posao.

Jadikovanje na ponašanje RIK-a, na njegovo odustajanje da se bavi rezultatima u izbornoj noći, otuda nema nikakvog smisla. Pa šta ste očekivali? Da RIK uradi vaš posao? Pa zar nije jedna od najjačih poruka iz kampanje „ujedinjenih“ to da je ovaj režim razorio sve ustanove i praktično ih privatizovao, te da zato mora da se smeni po svaku cenu? Zašto bi RIK bio izuzetak? Umesto plača nad RIK-om, „ujedinjeni“ su morali da izađu sa svojim rezultatima, baš kao što je to uradio Vučić. Ili da kažu da se oslanjaju na rezultate Crte, kad već nemaju svoje. Ali, to nije bila opcija, jer su nas sve vreme uveravali da imaju kontrolore.

A onda su praktično priznali u izbornoj noći – jeste, imamo ih, ali samo u gradovima. Pokazalo se da to nije ni blizu dovoljno. Eto zadatka za sledeće izbore.

Režim na čelu s Vučićem katastrofa je razmera biblijskog potopa za Srbiju. Ali, pošto smo već jednu deceniju potopljeni, vreme je da konačno naučimo da plivamo. Zato malo optimizma za kraj: stranke, koalicije i pokreti iz opozicije, ulaskom u republički parlament institucionalno će rešiti barem delimično pitanje svog finansiranja. S tim novcem mogli bi da postave svoje organizacije na čvršće noge i spremaju se za naredne izbore. Ako su se tome radovali… pa dobro, neka im bude. Ali, moguće je i da su se radovali – rešili smo finansiranje, tačka. Ako je tako, i oni će se, kao njihovi politički prethodnici naprosto – udaviti.

SANDžaklija preporučuje

Šta naši urednici čitaju, gledaju i slušaju svake hefte. Prijavite se za Heftični Bilten i nikad više ne propustite velike priče.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.