Pavlovljeva kampanja

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Od namalanih vozova što se kao tempirane bombe šalju na Kosovo do serije najava atentata, Srbija baulja iz jedne u drugu krizu.
Fotografija: Peščanik
Fotografija: Peščanik
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Novo!
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Dabogda da Brnabić i njena stranka pobede na izborima u nedelju kao što su pobedili kovid 19. Valjda se to tako nekako kaže kada se hoće da neko plati za sve što je loše uradio, pa makar to bilo i samo na izborima. Čitalac se seća, Brnabić je nedavno rekla da su potezi vlasti bili presudni u pobedi nad zarazom. Samo što – zaraza ne može da se pobedi. Ona se ugasi, sama od sebe. Potroši se. Mere zaštite nisu tu da bi se pobedilo, nego da bi se širenje zaraze i njene posledice svele na najmanju moguću meru. Ako se pitamo kakve su bile razmere zaraze i koliko je bolest odnela života u Srbiji, onda bi se za poteze vlasti moglo tvrditi jedino da su bili – apsolutni promašaj. Veliki brojevi umrlih pacijenata i veliki broj umrlih lekara, to su rezultati poteza vlasti.

Ali, Brnabić vidi da se zaraza povlači, pa žuri da proglasi pobedu. Tipično za tekući režim – brdo laži da se sakriju činjenice. S tim što je ovde reč o dvostrukoj laži. Ne samo što se zaraza ne može pobediti nego se ona ni ne povlači. Recimo to tako – trenutno imamo zatišje između dva talasa. Na primer, u Kini, Austriji ili Britaniji već se podiže novi talas. Kod nas, od kad je Brnabić proglasila pobedu, zaraženi se i dalje broje u hiljadama a umrli od bolesti u dvocifrenim brojevima. Pre godinu i po, to bi bili astronomski brojevi, dovoljan razlog za zatvaranje ljudi po kućama; danas – tim brojevima meri se pobeda. Pre godinu i po, Vučić je strahovao hoće li nam groblja biti dovoljno velika, a onda su se brojevi umrlih udesetostručili. Groblja su se pokazala kao dovoljno velika. Groblja su pobedila – mogli bi uglas da viknu Brnabić i Vučić.

Umesto toga – mir, stabilnost… Neka čitalac nastavi niz. Zaista, na šta asociraju mir i stabilnost? Mir, stabilnost – sreća. Mir, stabilnost – udobnost. Mir, stabilnost – izvesnost. Mir, stabilnost – život. Mir, stabilnost – Banovo brdo. Ups, neka oprosti čitalac na ovoj idiosinkraziji. Jedno vreme, živeo sam u iznajmljenom stanu na Banovom brdu, dovoljno velikom da mi se činilo da se sve može staviti na svoje mesto – u stanu i u životu. Hoću da kažem, prvi članovi niza mir i stabilnost mogu asocirati na razne stvari, ali apsolutno sam siguran da u igri slobodnih asocijacija (naglasak u sintagmi je na – slobodnim) niko, ali baš niko niz ne bi nastavio sa – Vučić. A baš to nam se hoće nametnuti: da mislimo kako su mir i stabilnost neraskidivo vezani za Vučića.

Ali, to je jedan čudan niz, kada se tako postavi. On tok misli vodi ka inače – kada govorimo o miru i stabilnosti – neočekivanim asocijacijama. Mir, stabilnost – Oliver Ivanović. Mir, stabilnost – helikopter. Mir, stabilnost, poplave. Mir, stabilnost – Savamala. To se može reći i ovako – Oliver Ivanović, helikopter, poplave, Savamala… neka čitalac nastavi niz. Ruku na srce, koji od dva niza, propagandni ili katastrofalni, više asocira na Vučića? Od 2012. naovamo Srbija je dodatno pokvarila odnose sa susedima, promocijom besmislenog „srpskog sveta“ iznova artikulisala teritorijalne pretenzije prema njima, dovevši do toga da ovih dana nad nebom Bosne i Hercegovine patroliraju borbeni avioni kako bi se sprečio novi sukob. A osoba čija je to politika nam se u kampanji prodaje kao – mir i stabilnost.

Čitalac sleže ramenima, sve je to njemu jasno, ali propaganda ne mora da reflektuje stvarnost. Naprotiv, ako je stvarnost loša, propaganda treba da je falsifikuje ako ne i sasvim istisne iz svesti adresata. To je moto režimske kampanje. Zato Brnabić proglašava pobedu iako je kovid 19 do nogu potukao domaće zdravstvo. Naravno, ne zato što lekari nisu dobro radili svoj posao, nego zato što vlast nije radila nikakav posao. Posle devedesetih, dekada od 2012. naovamo je najkošmarnija (ako košmar za čitaoca nije dovoljno jaka opozicija miru i stabilnosti, neka sam izabere bolji izraz) u poslednjih pola veka. U proteklih 10 godina Srbija je praktično neprekidno u vanrednom stanju. Od namalanih vozova što se kao tempirane bombe šalju na Kosovo do serije najava atentata, Srbija baulja iz jedne u drugu krizu.

Da bi stvar kulminirala dogovorom sa Rio Tintom. Taj dogovor nije ništa drugo nego pristanak da od Srbije u par godina ostane spaljena zemlja. Vučić i Brnabić stoje iza tog dogovora. Brnabić će ga predstaviti kao pobedu. A Vučić kao uslov za mir i stabilnost. Što u jednoj izopačenoj optici zapravo ima smisla – spaljena zemlja je i mirna i stabilna. Samo što se to onda više ne zove mir i stabilnost, nego – smrt. Kako god, propagandni magovi – kako se ovde predstavljaju Vučićevi stručnjaci za kampanje iz Izraela – dosetili su se da osmisle niz: mir, stabilnost, Vučić. To mu dođe kao neka vrsta ljute laži na ljutu ranu. Iliti – čisto nasilje nad zdravom pameću. Ali, moglo bi to da im upali. Reč je o automatskoj reakciji izazvanoj nemilosrdnim ponavljanjem.

Iza toga stoji vera u performativni učinak jezika. Neka mi čitalac oprosti na ovoj teorijskoj apstrakciji. Kada pričamo, obično referišemo na nešto. Recimo, ovaj tekst je o podloj izbornoj kampanji režima. Ali, rečima se može i raditi, to jest proizvoditi (stvarnost). Kada obećate, vi ste rečima nešto uradili i proizveli novu stvarnost. Vaše obećanje postaje deo sveta. Ali, nisu svi performativi delotvorni. Neki su uspešni, a neki ne. Da bi performativ bio uspešan, moraju biti ispunjeni određeni uslovi. Drugim rečima, performativi ne kreiraju novu stvarnost, oni zavise od postojeće stvarnosti. Vaše obećanje biće prazno – kao kad Vučić kaže: mir i stabilnost – ako ste obećali nešto što ne možete da uradite. Ili ako je svima jasno da to nećete uraditi. Jeste, kao kad Vučić kaže: mir i stabilnost.

Zašto onda stručnjaci iz Izraela – a sad vidimo i zašto ih zovu propagandnim magovima – ipak misle da ima smisla da Vučić laže u kampanji. Jer veruju u učinak nasilja iza kampanje. Upornim ponavljanjem, od žitelja Srbije hoće se napraviti Pavlovljevi psi. Samo što umesto da im krene pljuvačka, na pomen mira i stabilnosti žitelji Srbije treba da pomisle kao automati – Vučić. I u nekim srećnijim zemljama političari lažu. Naročito u kampanjama. Ali, kada lažu, oni najčešće podilaze žiteljima svoje zemlje. Kažu im da ih uvažavaju više nego što to zaista čine. Ili da su pametniji nego što to političari iskreno misle. Drugim rečima, u kampanji ne žele samo sebe da predstave boljima, nego i svoje adresate hoće da navedu da o sebi misle bolje. A kod nas?

Sa stručnjacima ili bez njih, tekući režim žiteljima Srbije čak i u izbornoj kampanji, dakle kada samo laže, jasno stavlja da znanja da ih vidi kao praznoglave, nesposobne, uplašene i prijemčive za dresuru.

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.