Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku
Od svih reakcija koje neki politički poduhvat u Srbiji može da izazove, prvi i najvažniji je – vređanje. Ono dolazi odmah posle ignorisanja, kada o vama ćute i nadležne institucije i bliski mediji. Jednom kada se taj jaz tišine najzad preskoči, najčešće podrškom, brojnošću, vidljivošću, bukom – ukratko, ljudima na ulicama – jednom kada se iznudi reakcija vlasti, vređanje je zapravo odličan rezultat.
Vređanje sa vrha je danas znak da ste na pravom putu; da nadležni nemaju odbranu pa su krenuli u napad. Zato Sindikat nauke sa svojom kampanjom „Za dostojanstven rad u nauci“ ne treba da bude uvređen, već ohrabren činjenicom da su ga, nakon protesta naučnih radnika 28. februara i 15. marta u Beogradu, iz nadležnog ministarstva dočekale uvrede (uz očekivane zamene teza).
Treba da budu ne uvređeni, već ohrabreni zato što je, gostujući u Insajder debati, ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Branko Ružić izjavio kako je jedan od razloga kašnjenja projekata Fonda za nauku (što i nije tema aktuelne kampanje) to što „oni koji su aplicirali nisu umeli da popune formulare“, dodajući kako su to „predstavnici vaše naučne zajednice, a ne moje“ (profesoru FPN Đorđu Pavićeviću).
Treba da budu ne uvređeni, već ohrabreni zato što je ministar drugom prilikom, u toku posete Institutu društvenih nauka, rekao da „Sindikat treba da radi u kontinuitetu, a ne sezonski“, i da se „inicijative Sindikata pokreću u predvečerje izbora“, ignorišući kontinuiran, višegodišnji rad Sindikata.
Kampanja „Za dostojanstven rad u nauci“, u kojoj učestvuju istraživači širom zemlje, ima sasvim razuman cilj: traži od države da reši dugogodišnji problem zapošljavanja i plaćanja naučnih radnika. Oni su retki radnici u javnom sektoru kojima stari, i u međuvremenu zvanično ukinuti mehanizam finansiranja onemogućava normalno zaposlenje, već su primorani na privremene ugovore (o mobingu kao posledici već smo pisali u Odiseji).
Zarade naučnih radnika su, sa druge strane, određene evaluacijama koje su i uveliko zastarele, jer su vršene pre više od 10 godina, ali i sporne u načelu, jer su se vodile upitnim scijentometrijskim metodama koje i same stvaraju sijaset problema u naučnom radu. Kako navodi Sindikat nauke, ove evaluacije dovode do razlika u primanjima koje mogu biti i preko 60.000 dinara – mesečno, za isti rad istraživača u istim zvanjima. Pa to treba pomnožiti sa brojem meseci u 10 proteklih godina.
Sa jedne strane, situacija je bolja nego što je bila godinama: onaj prvi problem privremenog zaposlenja polako se rešava, uvođenjem tzv. institucionalnog finansiranja naučnog rada, i makar na papiru pokretanjem procesa zaposlenja istraživača na period trajanja naučnog zvanja (5 godina). Ali za rešavanje drugog ne postoji politička volja, jer on zahteva neposredno ulaganje oko 3 milijarde dinara iz budžeta. Istraživači su za sada i dalje oštećeni, ali s obzirom da Sindikat nauke nastavlja svoju borbu, ove i buduće izjave iz državnog vrha treba shvatiti ne bukvalno kao uvrede, već u aktuelnom političkom ključu kao optimistično „samo napred“. Stvari se najzad pomeraju.
