Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku
Priča je autentična. Dvoje putnika namernika, na službenom putu, krenulo put Negotina. Svratili su kao i obično u Golubac u jedan restoran na kafu. Kad – restoran pun ljudi koji ručaju, nema gde šibica da padne. Šta će, odu na drugo mesto.
Sutradan, u povratku, svrate opet u onaj isti restoran, kad – i slika ista, ždere se naveliko. Upitaju kelnera o čemu je reč, to se nikada ranije nije dešavalo, a putuju često. „To su sigurni glasovi“, odgovara konobar. Lokalno rukovodstvo Srpske napredne stranke glasače obezbeđuje tako što deli bonove za ručak; svako ko uzme bon, mora da glasa za Vučića. I da donese dokaz, razume se.
Stvari idu nabolje, reći će neko, sada se glasovi ipak ne prodaju za sendvič u autobusu nego za ručak u restoranu, napredak je očigledan.
Ne znam da li ova praksa postoji i u drugim opštinama, mada čisto sumnjam da je ideja lokalna, pre bih rekao da je to smislio neki centralni marketinški mozak.
Čovek se naravno odmah zapita da li smo zaista tako nisko pali da se glas – srž statusa građanina, esencija slobode i demokratije – prodaje za jedan ručak (ili više, svejedno)? Kako je ova vlast uspela da tako nisko obori ovaj – svako bi, zar ne, rekao – ponositi i slobodarski narod?
A onda pomisli: kako se oseća taj vođa, Aleksandar Vučić, kad zna da vodi gomilu ulizica i poltrona, hiljade potkupljenih i podmićenih, koji u svemu tome gledaju samo svoj (sitni ili krupni, zavisi od bliskosti tronu) interes.
Mora da mu se smuči svako veče kad treba da legne u krevet. Zato i tako malo spava.
Ili, što je verovatnije, spava mirno, omamljen kloakom koju je stvorio.
