Rascjepkani i jalovi u Vučićevoj igri

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Pet izbornih lista i petoro predsjedničkih kandidata krajnje desnice u Srbiji moglo bi da ima ukupnu podršku od 10 do 15 odsto građana. Ali, teško da će biti ikakav ozbiljan faktor. Kako je to moguće?
Ilustracija: Eiko Ojala
Ilustracija: Eiko Ojala
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Novo!
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Anketa Nove srpske političke misli pokazuje da 61 odsto građana Srbije za rat u Ukrajini krivi „NATO i Sjedinjene Države”. Iz drugih anketa se zna da se preko četiri petine građana protivi članstvu Srbije u NATO, da više od polovine misli da je homoseksualnost „bolest” i da je društvo raspolućeno po pitanju ulaska u EU, isto kao i u odnosu prema vakcinaciji protiv kovida.

To bi moglo da sugeriše da u Srbiji postoji potencijalno veliko desničarsko biračko tijelo, koje bi trebalo da zanimaju tvrde nacionalne teme, ili pak uobičajene teme takozvane nove desnice u svijetu, kao što su protivljenje vakcinaciji ili globalizaciji.

Ipak, kolaž krajnjih desničara koji će 3. aprila biti na glasačkim listićima jedva da će igrati nekakvu ulogu u političkom životu poslije izbora. Iako ispitivanja pokazuju da zbirno mogu da privuku 10 do 15 odsto biračkog tijela, veliko je pitanje da li će ijedna od tih lista preskočiti cenzus od tri odsto za ulazak u parlament.

Nekima je režim bliži od ostatka opozicije

Ankete najveću šansu daju Zavetnicima, od kojih šira javnost zna samo njihovu mladu šeficu Milicu Đurđević Stamenkovski, prisutnu na televizijama s nacionalnom frekvencijom i spremniju da kritikuje opoziciju nego vlast Srpske napredne stranke (SNS). Ostali se kotiraju između statističke greške i cenzusa. Čak je i pasioniranim pratiocima političke scene teško da upamte ko je ovoga puta s kim u koaliciji.

„Ideološki su dosta slični i zastupaju iste vrjednosne stavove”, kaže Dejan Bursać sa Instituta za političke studije. „Ključna razlika je u tome koliko im je prihvatljiva saradnja sa SNS.”

Osim Zavetnika, Bursać u „nekritične” prema režimu ubraja Srpsku radikalnu stranku (SRS) Vojislava Šešelja, koji se ovaj put čak i ne kandiduje za predsjednika nego podržava Aleksandra Vučića. Tu je i Miša Vacić, kojeg mnogi opisuju kao karikaturalnog desničara čija je uloga samo da preotme koji procenat glasova od iskrene opozicije.

Vacić, prvi čovjek Srpske desnice, sredinom marta je pred Republičku izbornu komisiju stigao u blindiranom džipu s ruskim tablicama, u pratnji više desetina vozila za srpskim i ruskim zastavama i uz bakljadu. Podnio je kandidaturu za predsjednika tvrdeći da jedini daje „punu podršku Rusiji” za njenu „specijalnu vojnu operaciju u Ukrajini”.

„Desničarska scena onda ide do onih za koje se može reći da su sigurno opoziciono nastrojeni, poput Dveri i Dosta je bilo”, dodaje Bursać za DW.

Boško Obradović i njegove Dveri ovog puta vode „Patriotski blok” u kojem je i dio pocijepanog Pokreta obnove kraljevine Srbije, dok je drugi dio na listi „Nada” uz Demokratsku stranku Srbije (DSS) i Miloša Jovanovića. Listu „Suverenista”, osim Dosta je bilo (DJB), čine i Zdrava Srbija Milana Stamatovića i Živim za Srbiju kontroverzne ljekarke Jovane Stojković.

Pomenute partije i pokreti su u prethodnoj deceniji već bili u svim mogućim međusobnim koalicijama, ali i sporovima.

„Mnogi će ostati bez ćara“

Pokušaja ujedinjenja je bilo, ali je ostao jalov. Pokrenuo ga je u februaru profesor Miloš Ković, neka vrsta gurua srpske desnice koji se drži van partija i navodno je odbio i da se kandiduje za predsjednika. Ković je posredovao u desetodnevnim razgovorima Dveri, DJB, Zavetnika i DSS, ali od ujedinjenja ništa nije bilo.

„Desnica je sva fragmentirana, rastrgnuta”, posvjedočio je kasnije profesor Slobodan Samardžić na televiziji N1. Taj raniji bliski saradnik Vojislava Koštunice i ministar za Kosovo i Metohiju rekao je da je vlast SNS „vanstranačka i vandržavna”, te da tu pomaže samo ujedinjavanje. Ako već nije moglo cijele opozicije, onda bar desnice.

Samardžić je bio vidno razočaran što do toga nije došlo. Kaže, većina igrača se ponašala kao da su na „britanskoj političkoj sceni”, i da su detalji i političke trgovine važniji od ujedinjavanja po svaku cijenu: „To će Srbiji da pokaže da će mnogi da ostanu bez ćara od tri posto i svi ti glasovi će, po Dontovom sistemu, otići Vučiću.”

 

Na pitanje zašto uporno izostaje neki širi dogovor na krajnjoj desnici, politikolog Dejan Bursać za DW kaže da odgovor leži u „liderima” – svi bi radije da budu glavni u svojoj majušnoj organizaciji.

„Boje se da će u svojoj stranci biti tumačeni kao slabi ako prave ustupke zarad udruživanja”, kaže Bursać, „iako bi im udruživanje donijelo siguran prelazak cenzusa, a pod nekim uslovima čak i respektabilan rezultat na paltformi vrjednosne desnice: suverenizam, neutralnost, bolji odnosi sa Rusijom nego sa Zapadom.”

Nacionalizam samo suplement?

Koliko se oprobanim nacionalnim temama još uopšte može poentirati u atmosferi snažne medijske kontrole? Jer, dok je Vučićeva vlast potpisivala Briselske i Vašingtonske sporazume, dok je unaprijedila saradnju sa NATO i makar polako nastavljala put ka EU, pa na kraju i glasala za osudu ruske agresije u UN – kanonada medija naklonjenih vlasti je izrazito patriotska i proruska.

„SNS kontroliše javno mnjenje”, kaže Bursać. „Onda može da radi ono što je Putin radio u Rusiji u redovnim situacijama: da šalje kontradiktorne poruke i okuplja birače sa oba pola. Recimo, prvi smo nabavili vakcine i time se hvalimo, ali sa druge strane mjere su ubrzo ukinute i na televizije pripušteni antivakseri.”

Ovaj politikolog podsjeća na okupljanje u vili „Mir” na Dedinju prošlog avgusta. Tada je Vučić pozvao šefove svih stranaka iz Srbije i Republike Srpske, a susretu je u najavama davan vanredni nacionalni značaj. Boško Obradović (Dveri) i Saša Radulović (Dosta je bilo) kasnije su morali da se pravdaju da slikanje sa Vučićem ne znači saradnju s vlastima.

„U tome je problem desnice, teško se pozicionira kad vlast pokriva kontraditkorne pozicije. Recimo, Vučić daje ustupke Kosovu, a sa druge strane drži čvrstu retoriku”, nastavlja Bursać. „Kako god da se pozicionirate, vi ste nekako na Vučićevoj liniji i gubite u javnosti.”

 

Bursać se ne slaže sa analizama da je desnica u Srbiji u lošem stanju, jer je zapravo najveći desničar Vučić. „Naime, ključni rascijep više nije nacionalni. To je možda bilo 2008, sa dilemom Kosovo ili Evropa. Smatram da se poslije ekonomske krize ključni rascijep preselio na socio-ekonomska pitanja.”

Oko 400.000 novih nezaposlenih koje je ostavila ekonomska kriza tokom posljednjeg mandata Demokratske stranke je, kaže Bursać, za mnoge bila trauma.

„Zato danas Vučiću nacionalizam nije temelj populizma, nego samo suplement, kad je to zgodno. Ali glavna karakteristika glasača SNS je što su mahom gubitnici tranzicije i posebno ekonomske krize, poput penzionera, domaćica, radnika sa nižim i srednjim primanjima. Pogledajte kampanju SNS: fabrike, autoputevi… Poruka je da ima nade – i nada će doći do vas”, dodaje naš sagovornik.

Pandemije kao da nije ni bilo

U jednom trenutku je djelovalo da se u Srbiji može profitirati na temama američkog Alt Right pokreta i u tome je najdosljedniji bio lider DJB Saša Radulović. Od proevropskog neoliberala i ministra u vladi Ivice Dačića, Radulović je za par godina prešao put do nove desnice koja igra na kartu priče o „neokolonijalizmu”, „bankarskom globalizmu” i protivi se vakcinaciji.

Krajem 2020. godine je DJB samostalno mjeren na preko pet odsto podrške, ali i to je bilo kratkog daha. „Ovdje ni te teme ne prolaze dobro”, kaže Bursać. „Ukinute su mjere i pandemije kao da nije ni bilo. Recimo, u decembru je doktor Nestorović još bio glavna politička udavača, a danas se više i ne pominje.”

U tom čitanju, partija Aleksandra Vučića, opisana kao catch all stranka, uspijeva da pojede sve teme i lijevo i desno od sebe. I dok će centristička lista sastavljena od ostataka nekadašnje Demokratske stranke, kao i nova zeleno-lijeva koalicija, izvjesno i ubjedljivo preći cenzus, dotle su desničari toliko usitnjeni da ni to nije sigurno.

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.