Mala predizborna zloupotreba

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Želja za pripadnošću grupi kojoj drugi ne mogu da pristupe, ili barem ne mogu svi, nije ni nova, ni naša.
Ilustracija: Kelly Nichols
Ilustracija: Kelly Nichols
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Novo!
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Oprostio bi mi, nadam se, Borhes što ću jedan ulomak iz njegovog apokrifnog jevanđelja zloupotrebiti uoči izbora u ovoj za pisca prekomorskoj zemlji: „Blago ljubljenima, blago onima koji ljube, blago onima koji se mogu suzdržati od ljubavi.“

Odmaknimo se nakratko od ljubavi i suočimo se sa onim što nas za nedelju dana čeka: blago izabranima, blago onima koji biraju, blago onima koji se mogu suzdržati od biranja.

E, ovi treći su moji klasni neprijatelji, kako klasni, pa tako što sam ja u klasi koja bi da utiče na politički život (jer se potonji itekako tiče moje kakva je da je egzistencije), a ovi koji se mogu suzdržati od biranja čine klasu koja je puna suprotnost mojoj klasi. Suzdržani su mi zapravo još dalji i da kažem još suprotniji od onih koji će na biračka mesta izići da ispune svoju vojničku, partijsku i kmetovsko-robovsku dužnost, koji će naviti sat i koji će pre službe u crkvi uveliko glasati za svoju ovozemaljsku crkvu pod upravleniem rodonačelnika kulta Aleksandra Prvog.

Među onima koji će glasati za postojeću moram reći kamarilu mogle bi se možda razlikovati dve struje: jedna je primorana, ili se pogrešno smatra primoranom da izađe i zaokruži vođu i sve one koje vođa želi za saveznike u nastavku samodržavlja, u drugoj preovladavaju građani koji nisu u Partiji, ali kojima je dobro, i koji intuitivno, instinktivno žele da se njihovo blagostanje slučajno ne poremeti, a do potonjeg bi, strepe oni, moglo doći ako bi novoizabrana garnitura prionula na reforme, ili bilo kakve promene. Tako će mnoštvo ljudi, koji drže da je za njihov biznis i komfor najbolji ishod izbora status quo, glasati za Vučića i za njegovu partijsku vojsku, iako možda i sami primećuju da to jednovlašće ne počiva uvek na ekstremnoj razboritosti. Uglavnom, svi oni koji će glasati za dosadašnji režim, kojima načelo smenjivosti čak i smeta, uznemirava ih, jasni su, i teško da su dostojni ma i amaterske analize. O neposrednim korisnicima samodržavlja (vazalima) pogotovo nemam sad ništa da kažem.

Ostaju ovi, koji su treći u Borhesovoj trijadi, koji se mogu suzdržati od ljubavi tj. od odlaska u najbližu državnu ustanovu, na biračko mesto, jednom u četiri godine, gde i oni bivaju pitani u kakvom bi društvu blagoizvoleli živeti. Ko su ti ljudi, kako je moguće da ih ima toliko mnogo, šta ih je moglo dovesti do samozadovoljne i ohole uzrečice: „Da glasam?! Ne pada mi na pamet!“ Ko su ljudi koji mi dolaze u susret dok žurim da ne zakasnim na protest, pa mi svaki put kroz glavu prođe: “Žuriš da gledaš ‘Slagalicu’?! Ti si već protestovao, pa ideš kući?!” Ako je protest danju, prolazim kroz špalir mladeži rasute po kafićima: bleja je iznad bilo čega što bi se za zajednicu (bledu mater) moglo učiniti.

Kao uzroke ove nemile (meni) pojave vidim najpre:

1. neprosvećenost (neprosvetljenost), temeljno, ako se tako može reći, neznanje o tome šta je država;

2. lenjost, koja se ispoljava najpre kao istrajna lenjivost duha, da bi prirodno prerasla u telesnu lenjivost, a obe inercije imaju unapred smišljena opravdanja: da, baš će od mog glasa zavisiti ko će biti predsednik ili poslanik. Ova dva pojma (1. i 2.) tesno su povezana, lenjost (aporija) proističe umnogome iz neznanja da su izbori možda jedini trenutak kad je građanin ravan svakom drugom građaninu, i baš na tu suštinsku, i normativnu i stvarnu jednakost, lenjivci svih boja i dezena svake četiri godine prezrivo otpljunu, i ostanu jedni po kafićima, drugi u vikendicama, treći po zlatiborima, kopaonicima, adama… Ostali bi u tržne centre i kladionice (kojima bih, da sam ja samodržac, zabranio da rade kad su izbori, a kockarnicama i kad nisu izbori).

Treći vektor koji pridonosi, koji presuđuje da stotine hiljada glasača ostanu nepomične kad se odlučuje o dobru i zlu (što je kod nas slučaj još očigledniji nego drugde) jeste

3. snobizam, iznikao doduše iz dva već pomenuta izvora, ali umnogome posle i autokefalan, odvojen od svojih mentalnih roditelja. Želja za pripadnošću grupi kojoj drugi ne mogu da pristupe, ili barem ne mogu svi, nije ni nova, ni naša, snobizam (baš kao i, gle, kapital!) nalazi stalno nova i nova područja za sebe, tako je (mislim) kod nas stvorena klasa snobova, koja se iznad političke borbe uzdiže, uznosi se i vaznosi u nebesa silne nadmoćnosti: ako bi se samo svaki treći snob prenuo, ako bi se postideo što je na sebe gledao kao na pripadnika više rase, rase čija je odlika i misija da prezire glasanje, ako bi svaki treći ili četvrti lenjivac otišao da glasa, despotija bi mogla biti uzdrmana i prisiljena da se upristoji i umeri, a mogla bi, ako bi se više suzdržanika preobratilo, za šta nije još kasno, despotija baš i da padne, mogao bi šampanjac koji sekretar Glišić čuva u odajama stranke da ostane neotvoren, mogli bi trubači, trećeg uveče, da svoj večiti „Đurđevdan“ i „Mesečinu“ zasviraju na nekim drugim mestima.

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.