Meka moć

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Na briselskom samitu će biti ovacija za Zelenskog, za ukrajinske vojnike, za bake sa semenkama suncokreta. Biće i zadovoljstva zbog krvavog nosa ruske armije.
Ilustracija: Karolis Strautneikas
Ilustracija: Karolis Strautneikas
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Novo!
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Učesnici vanrednog samita NATO zemalja u Briselu imaju veliku odgovornost. Ako na stolu bude primirje koje predviđa neutralnost Ukrajine u zamenu za njen teritorijalni integritet, Rusija će moći da se pohvali da je porazila NATO snagom oružja.

Ukrajina će u međuvremenu pretrpeti razaranja i štetu koja dostiže pola triliona dolara, uz hiljade ubijenih civila – zato što NATO nije imao jasan plan akcije za zemlju koju je pretvorio u svoju diplomatsku klijentelističku državu. Ukrajinski narod zaslužuje više od toga.

Ipak, nije sve tako crno. Putinov strateški cilj je destabilizacija zapada, fragmentacija Evropske unije i izazivanje straha kod ranjivih NATO zemalja i saveznika kao što su Finska, Švedska i Moldavija da ih Sjedinjene Države neće zaštititi u slučaju napada. U tome zasad nije imao uspeha.

Ali za to ne možemo zahvaliti državničkim veštinama Vašingtona. U kritičnim trenucima pred invaziju, Sjedinjene Države i Britanija su bezuspešno uveravale Emmanuela Macrona i Olafa Scholza da je pretnja invazije stvarna. Ni mnogi pripadnici političkih elita u samoj Ukrajini nisu verovali da će se invazija zaista dogoditi.

Na kraju Vašington nije uspeo da ubedi ključne evropske sile da požure sa prebacivanjem protivoklopnih raketa i drugog oružja preko ukrajinske granice. To je učinila Britanija. Ovog puta su samo Britanija, Poljska i baltičke države shvatile šta se događa.

Najdramatičnija promena posle invazije bila je Scholzova odluka da ponovo naoruža Nemačku i nakon tri decenije odustane od nemačke „istočne politike“. Scholz je tim odvažnim potezom inspirisao sličan radikalizam u Evropskoj komisiji, pa se za manje od tri sedmice od početka invazije Evropska unija praktično obavezala na ostvarivanje ciljeva strateške autonomije u proizvodnji hrane, energetici i odbrani.

***

Došlo je do promene raspoloženja i u nordijskim zemljama. U Finskoj je podrška za ulazak u NATO porasla na 60 odsto. Finska ima preko 1.300 kilometara dugu granicu sa Rusijom i već je jednom bila izložena napadu, u zimu 1939. Njene oružane snage danas su veće od oružanih snaga Švedske, Litvanije, Letonije i Estonije zajedno.

U slučaju Finske i Švedske, ulazak u NATO je sada verovatno neizbežan. U međuvremenu, Zajedničke ekspedicione snage – ogranak NATO-a pod vođstvom Britanije u koji su uključene sve baltičke i nordijske zemlje, plus Holandija i Velika Britanija – nametnule su se kao jedan od mogućih mehanizama za dostavljanje zaliha i pružanje obaveštajne i druge podrške Ukrajini.

Ove nove trendove – nesigurnost američkog vođstva, snaženje evropske kohezije, uključivanje nordijskih zemalja – treba kanalisati u jedinstvenu opštu strategiju. Ali izgleda da još uvek niko ne zna kakva bi ona bila.

U opticaju su dve konkurentske geopolitičke vizije. U prvoj, Amerika i dalje ima vodeću ulogu i donosi odluke o angažovanju dodatnih trupa i naoružanja, uz projektovanje meke moći prema istočnoj Evropi i Crnom moru da bi se dodatno oslabile ruske snage i osigurala diplomatska izolacija Rusije uz postepeno gušenje ruske ekonomije. U toj viziji evropske oružane snage ostaju svrstane uz političke inicijative Sjedinjenih Država.

U drugoj geopolitičkoj viziji stvari stoje malo drugačije.

Evropska strateška autonomija je koncept izvorno ponikao u odbrambenoj industriji pre desetak godina, kao odgovor na potrebu prevazilaženja zavisnosti od vodećih američkih proizvođača naprednog naoružanja. Posle krize evrozone i Trumpovog ulaska u Belu kuću, strateška autonomija je postala geopolitički cilj, a njen glavni zagovornik je Macron.

U Macronovoj viziji Evropska unija treba da iskorači iz okvira zajedničke bezbednosne i spoljne politike i osvoji poziciju stvarnog suvereniteta. Evropa bi u tom slučaju postala četvrta globalna sila, uz Sjedinjene Države, Kinu i Rusiju. To je neophodno zbog opsesivnog fokusa Sjedinjenih Država na rivalski odnos sa Kinom, kao i zbog želje Evrope da uspostavi drugačiju vrstu odnosa sa Rusijom.

Samo 7 dana pred početak invazije Macron je još pokušavao da isposluje novi bilateralni bezbednosni sporazum za Ukrajinu – po modelu Finske. Imao je prostora za takvu inicijativu zahvaljujući neodlučnosti Sjedinjenih Država čiji su predstavnici bili prezauzeti pokušajima da uz pomoć PowerPoint prezentacija dokažu evropskim liderima da Rusija priprema invaziju, poručujući istovremeno da vrata NATO saveza ostaju otvorena za Ukrajinu i zaboravljajući da mobilišu dodatne jedinice u dovoljnom broju.

***

Na briselskom samitu će biti ovacija za Zelenskog, za ukrajinske vojnike, za bake sa semenkama suncokreta. Biće i zadovoljstva zbog krvavog nosa ruske armije.

Ali ključni problem koji se na ovom samitu mora rešiti je pitanje daljeg strateškog usmerenja. Da li je zapad rešen da sankcijama parališe Rusiju, od sada pa dok se ne pretvori u propalu državu, da Putina isporuči u Hag i pokrene asimetrične operacije hladnoratovskog tipa koje će svakome ko ima veze sa ruskom državom život pretvoriti u pakao?

Ako tako odluči, onda mora započeti najveću operaciju projektovanja meke moći u dosadašnjoj istoriji: mora pripremiti lokalnu rusku opoziciju koja će preuzeti ili naslediti vlast posle kolapsa Putinovog režima. Na prvoj stranici koncepta nove strategije koja se priprema za junski NATO samit u Madridu mora pisati: „Cilj NATO saveza je rušenje Vladimira Putina i potpisivanje novog sporazuma o bezbednosti radi stabilizacije odnosa između Evrope i države koja nastane posle Putina.“

Ako se to ne može jasno reći, onda NATO mora ponuditi kredibilan plan samoodbrane – a za to neće biti dovoljno prebacivanje dodatnih konvencionalnih trupa sa severa Finske u Rumuniju. Teorija o nuklearnom odvraćanju koje se NATO držao više ne važi. Putin je već izjavio da je spreman da upotrebi nuklearno oružje ako NATO interveniše.

Kao jedini racionalan odgovor u nastaloj situaciji nameće se ubrzani razvoj novih raketnih odbrambenih sistema i hipersoničnog naoružanja. To će mnogo koštati, dugo će trajati i dovešće do destabilizacije globalne nuklearne ravnoteže.

Nismo još ni započeli da pravimo računicu o tome kako će buduće evropske armije izgledati i odakle ćemo ih finansirati. Britanske jedinice stacionirane u Nemačkoj na vrhuncu Hladnog rata bile su 4 puta brojnije od jedinica kojima danas raspolažemo. Ali jedna stvar je već jasna: ništa od toga neće biti izvodljivo uz danas važeća fiskalna pravila, kako u EU tako i u evrozoni.

Što se tiče Borisa Johnsona, on će na dvojnim EU/NATO samitima imati sporednu ulogu. Njegova geopolitička vizija globalne Britanije završiće u kanti za đubre, kao i planovi da smanji broj britanskih vojnika i pošalje na otpad trećinu tenkova. U trenutku kada se otvaraju prilike za velike evropske projekte istraživanja i razvoja u odbrambenoj industriji, Britanija će još jednom morati da se umesto spornim dalekim ostrvima na Pacifiku pozabavi kontinentom na svom kućnom pragu.

Preveo: Đorđe Tomić

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.