Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku
Izbeglice iz Eritreje smo proglasili špijunima. Izbeglicama iz Sudana nismo dozvolili ulazak u Izrael, jer su na svom putu prešli više od jedne granice. O etiopskim Jevrejima koji beže od rata nismo ni razgovarali. A sada ukrajinskim izbeglicama odbijamo pravo na azil, jer bi njihovo useljavanje ugrozilo jevrejski identitet Izraela. Sve ovo je logično, jer judaizam je uvek naš glavni prioritet.
Posle kritika javnosti, ukinut je obavezni depozit za ukrajinske izbeglice i proširen je okvir njihovog prihvata, ali je istovremeno odlučeno da izbeglice bez dozvole za ulazak u zemlju neće moći da uđu u avione koji lete za Izrael. Tako smo tiho i elegantno rešili i ovaj problem. Mi smo majstori za to. Izbeglicama nije bolje, ali nama jeste.
Mi smo izabrani narod, tako piše u Tanahu. To kao da nas oslobađa preporuke da pre svega budemo ljudi. Međunarodna konvencija o izbeglicama je doneta 1951. kako bi se obezbedio minimum humanog postupanja u mirnodopskim i ratnim uslovima. Dok gledamo uplakane žene sa bebama u naručju neki od nas se pitaju zašto Izrael ignoriše svoje međunarodne obaveze, ali većina je ravnodušna. To su isti ljudi koji ne vide strahote koje Izrael svakodnevno nanosi Palestincima.
Dok je javnost pratila vesti o ratu u Ukrajini, Vrhovni sud se bavio sudbinom 8 sela na južnim padinama Hebrona. Tu naša vojska godinama sistematski uništava infrastrukturu, jer je čitavo područje proglašeno „poligonom za vojne vežbe“. Godine 1999. vojska je proterala nekoliko stotina meštana iz ovih sela, ali je deportacija obustavljena privremenom odlukom Vrhovnog suda. Od tada su prošle 22 godine, a naša vojska i dalje čini sve što je u njenoj moći da protera ove ljude i učini ih nevoljnim izbeglicama.
Uslovi života u ovim selima su sramotni. Malo je čitalaca ovog teksta koji su videli takvo siromaštvo praćeno raznim oblicima nasilja. Stanovnici ovih sela herojski istrajavaju i ne podležu pritiscima. Na ovonedeljnom ročištu pred Vrhovnim sudom predstavnici države su tvrdili da je vojsci potreban veći poligon za vežbe. Međunarodno pravo jasno kaže da su prisilno raseljavanje, proterivanje i premeštanje ljudi ratni zločini, ali nas je baš briga za to.
U ime judaizma, od izraelskih građana se traži da redovno lažu sami sebe, i to ne samo u vezi sa izbeglicama i povredama međunarodnog prava. To je cena postojanja države definisane kao „jevrejska i demokratska“, gde je judaizam postavljen iznad humanosti.
Izrael ne može biti istovremeno i jevrejski i demokratski. To nije moguće već 74 godine, uprkos svim pokušajima da dokažemo suprotno. On može biti ili demokratski ili jevrejski. I zato se ne treba čuditi našem odnosu prema ukrajinskim izbeglicama. To je naš identitet, u svoj svojoj ružnoći koju uporno odbijamo da vidimo.
Prevela sa hebrejskog: Alma Ferhat
